Ubedljivo najčešća greška na gradilištu! Jednak je procenat majstora i inženjera koji grešku ponavljaju, svesno ili nesvesno, više čovek ne može biti siguran. Otprilike kao što rečcu „ne“ u pisanju spoje sa glagolom, svi znaju da nije pravilno al’ se pravilo zanemaruje. Pa moralo se naći među ovim pisanijima. Hajde da to bude što je moguće kraće diskutovano.
Pre nego što pređem na stvar, neka mi čitalac dozvoli kratak uvod. A neka mi oni čitaoci koji se razumeju ne zamere na uprošćavanju, da ne kažem vulgarizaciji materije.
Dakle, najgrublja podela građevinskih (bar ovih naših svakodnevnih) konstrukcija je ona koja ih po sistemu „nošenja“ opterećenja deli na skeletne i zidane sisteme. U velikom broju slučajeva može se govoriti o kombinovanom sistemu, ali da bi se izbeglo komplikovanje… Ukratko, glavna razlika između dva osnovna sistema je u vertikalnim nosećim elementima, pa tako kod skeletnih dominira stub (i donekle zidno platno, mada to nije njegova glavna funkcija), dok je kod zidanih sistema ta funkcija nošenja opterećenja poverena zidu. Evo, gotovo je sa uvodom.
Ako se radi o zidanim konstrukcijama, dakle onim konstrukcijama kod kojih su glavni vertikalni noseći elementi – zidovi (zidani opekom ili blokovima od raznog materijala), onda je te zidove pametno ukrutiti i u horizontalnom i u vertikalnom smislu. E pa, takvi zidovi ukrućuju se armirano-betonskim serklažima, oni snalažljiviji odmah će razaznati koji su vertikalni a koji horizontalni. Za ovaj tekst zanimljivi su samo vertikalni, i treba reći da je pravilo da se postavljaju na mestima susticanja nosećih zidova, kao i na određenom razmaku u svakom zidu – na kolikom razmaku zavisi od debljine zida, ali za ovu priču nije toliko bitno. Bitnije je da dolazimo do poente ovog teksta, a to je da se vertikalni serklaži betoniraju tek nakon zidanja zidova, a krajevi zidova oko vertikalnog serklaža obavezno se zidaju „na zub“ („na šmorc“ ili kako već), baš kao na slici ispod. Nikada se kraj zida oko vertikalnog serklaža ne ostavlja sa ravno zidanom vertikalnom ivicom. Naprotiv, beton treba dobro izvibrirati kako bi zašao u prostor između nazubljenog zida, jer na taj način obezbeđuje se zajednički rad zidanog dela i vertikaln og serklaža.
S druge strane ako se radi o skeletnim sistemima, već rekosmo da se najčešće kao vertikalni noseći elementi sreću stubovi. Zidovi su samo ispuna i obavezno se zidaju tek kada se kompletan skelet (ili bar veliki njegov deo) završi. Ako bar na jednom gradilištu prestanu da se hvale kako su ravno izbetonirali „stub“ pa sutra kad skinu oplatu kreću sa zidanjem pored njega, može se reći da je ovaj tekst postigao svoj cilj.
I ja sam učio da „stranice serklaža moraju po visini imati zupčaste sastave sa zidovima“, ali pojma nemam kada sam i na nekom ozbiljnijem gradilištu video da je tako izvedeno…
Ima primera na Youtube-u gde su prvi majstori koji su radili „nazubljeno“ zamenjeni drugim majstorima koji poravnavaju uz serklaz jer su prvi smatrani fuserima.