Највећи број питања који су читаоци блога до сада постављали у својим имејловима односио се на начин армирања подне плоче. Једна од упечатљивих и аутору веома пријатних преписки, била је са колегиницом Аднаном из БиХ.
Она се двоумила између круте и зглобне везе између подне плоче и темељног врата, рекло би се можда – двоумила се између решења које је сама осмислила и оног које је устаљено код других пројектаната и на градилишту. Ништа чудно за младе а добре инжењере, увек лепо размисле о проблематици, осмисле решење (које је обично боље од оног устаљеног на градилишту које сви копирају), али и даље сумњају у себе, јер ето – сви остали раде на онај други начин. Аднана је покренула занимљиву тему, а ево у наставку мишљења аутора блога.
Подна плоча приземља, када нема етажу испод, изводи се као пливајућа, што претпоставља ослањање на насути материјал у касете формиране између темељних вратова (зидова, греда…). Темељни вратови претходно су избетонирани (или озидани), а након демонтаже њихове оплате креће насипање унутар њих. Ископ за темељне стопе се ради у ширини саме стопе, а будући да је темељни врат обично ужи, уз њега остаје празан простор са спољашње и унутрашње стране. У простор се насипа материјал, обично земља из ископа за темеље или неки бољи материјал ако је земља лошијих карактеристика.
Е ту, по мишљењу аутора овог чланка, настају највећи проблеми, далеко већи од оног како армирати саму плочу. Дакле као што рекосмо, плоча је пливајућа и ослања се целом својом површином на насути и збијени материјал. Уобичајено је, наравно, да се плоча по својим ободима ослања и на темељне вратове, али о томе нешто касније у тексту. Засада се задржавамо на чињеници да је насути и збијени материјал ослонац плоче. Ако је тај материјал нестишљив и прописно збијен, онда по мишљењу аутора проблема нема – рецимо да плочу у крајњем случају не морамо ни армирати (што није ауторов савет). Али авај, када је то насип нестишљив и како да човек зна да ли је довољно збијен? Приликом градње породичних кућа буџет не дозвољава насипање песком, већ обично земљом из ископа, а контрола збијености неком од стандардних метода (Проктор, ЦБР опит, кружна плоча, падајући тег…) спада у научну фантастику. У ранија времена, уобичајено је било да се подна плоча бетонира накнадно, када се објекат покрије. У међувремену, док градња траје, тло испод плоче се услед рада и пролазака материјала толико збије и очврсне да му више никаква накнадна збијања нису потребна. Ова пракса је у новије време напуштена.
Закључак је да ако се плоча ослања на насип, а он се временом слеже, онда ће и плоча испратити његово слегање. Е отуд разне интервенције (армирање, задебљање, ослањање на ободне зидове, итд. У даљем следе два примера извођења подне плоче које аутор примењује у пракси. Пре тога аутор наглашава да предност даје зглобној вези подне плоче и темељног врата (и наводи такве примере), али да ни крута веза не би била погрешна. Рецимо да би неко од читалаца могао да допуни овај текст примерима круте везе та два елемента.
Решење 1) Ослањање плоче на темељни врат везом арматурних шипки
Своди се на остављање (или накнадно забушивање) хоризонталних анкера у темељне вратове. Ови анкери ће након бетонирања подне плоче представљати ослонац подне плоче на темељне вратове.
Анкери не дозвољавају вертикално померање (примају смичућу силу) плоче услед слегања насипа испод, али будући да се завијају у битуменску фолију (или бужир), они дозвољавају да плоча дилатира у хоризонталном правцу. Врат темеља се наравно, претходно бетонира до висине горње ивице плоче. Комплетна плоча по целој својој површини армира се мрежом Q131 постављеном у доњој трећини висине.
Иако га из више разлога сматра најбољим, аутор ће одмах признати да ово решење изузетно ретко успева да „изгура“ у градилишној пракси. Свима је јасно да је због потребе за забушивањем анкера ово решење веома непопуларно међу мајсторима на градилишту.
Решење 2) Бетонирање плоче преко темељних вратова
Уобичајено решење је да се темељни вратови бетонирају до висине доње ивице будуће плоче, након чега се подна плоча бетонира преко комплетне основе објекта.
И сам аутор најчешће овако ради, с тим да је увео неколико правила, не тако компликованих за извођење, па мајсторима не падају тешко. На овој слици је приказан један средњи темељ, али је слично и са крајњим.
Задебљање плоче за неколико центиметара на месту ослањања на темељ (у струци названо – вута) паметно је због лакшег пријема трансверзалне (смичуће) силе, која се неминовно јавља након што се слегне лоше или никако збијен насип уз темељ. По целој површини плоче поставља се мрежа у доњој зони за случај местимичног слегања насипа у средини поља. А поред тога аутор још додаје и уску траку арматурне мреже изнад темељних вратова за пријем евентуалног ослоначког (негативног) момента. Ради се о танким мрежама – Q131 ili Q188, па трошак за инвеститора и није велики.
Треба рећи да су оба претходна решења са арматурном мрежом у доњој зони настала из ауторове претпоставке и ако хоћете искуства, да се насути материјал обично слегне остављајући тако простор испод доње ивице плоче, па плоча престаје да буде пливајућа (односно еластично ослоњена). Решење које колегиница Аднана предлаже у нашој преписци веома је слично решењу под 2. Али будући да претпоставља добро збијен материјал испод плоче Аднана врло паметно и исправно, по аналогији са класичном темељном плочом, поставља арматурну мрежу у горњој зони.
Па, запитаће се сада сви – ко је онда у праву, шта је исправно и како да радимо.
Ево закључка – из досадашњег текста је већ јасно да за које год решење да се одлучите, кључна је добра збијеност насипа испод плоче. Ако је материјал уграђен и сабијен тако да до слегања не дође, немојте се бринути око арматуре плоче.
Чак и кад се на подној плочи назиру прслине, аутор је мишљења да оне немају велике последице касније у фази коришћења објекта, напротив – већи је проблем слегање, нарочито поред темељних вратова, јер плоча за собом вуче све слојеве изнад (кошуљица, керамика…). Код овог зазора који се јавио између сокле и керамичког пода, треба бити опрезан. Може се десити да нема везе са слегањем тла, већ настаје као последица стишљивости слојева изнад плоче, рецимо стиропора или цементне кошуљице.
И још нешто што аутор практикује – уколико су на подној плочи предвиђени преградни зидови од тежег материјала (често се раде од пуне опеке), паметно је да се подна плоча на том месту мало ојача.
Није лоше продубити насип испод плоче за још 5-10цм и на том месту убацити мали арматурни кош, бинор, или бар подужну шипку РØ12. Колико да прими оптерећење и пренесе га на насип испод.
За крај, аутор ипак дугује читаоцима (а и колегиници Аднани) објашњење зашто, и поред тога што признаје да је Аднанино решење статички исправније, и даље поставља арматуру у доњу зону. Наиме, један од маштовитих и креативних инвеститора је писца овог текста својевремено звао да погледа зашто му се под у кући слеже. Након кратког прегледа било је јасно да је инвеститор/пројектант самоиницијативно поткопао приличан део испод приземља не би ли формирао вински подрум, ех а који му „неопростивом грешком“ архитекте није био садржан у пројекту.
На плафону винског подрума (подна плоча приземља) оцртавале су се шипке Ø10 на размаку не мањем од пола метра. Добро је да су и оне ту и добро је да су у доњој зони, али како та плоча и даље стоји, то аутор ни данас не може да објасни – чудо је бетон у сарадњи са арматуром.
Ово на слици лево није баш тај помињани случај, али је слика изабрана јер до танчина дочарава препознатљив градитељски дух као и маштовитост инвеститора, о коме врло често овде разговарамо.
