Негде је на блогу већ речено да је ово земља фудбалских селектора и врсних градитеља. Нема тог фудбалског тренера којег наш човек не може штошта да научи, и нема тог објекта који исти тај човек не може да сагради. Да ли услед константног недостатка средстава, или је то просто записано у генима, тек наш је човек навикнут да породичну кућу гради углавном сопственом памећу и вештином, не ослањајући се на грађевинске фирме. Сам или уз помоћ комшија, пријатеља, кумова… пројектује, купује материјал, ангажује и уговара посао са мајсторским екипама са којима опет сам излази на крај контролишући квалитет и мерећи количину изведеног посла. Сам јури пројектанте који ће му „само потписати“ пројекат који ће после прилагати приликом добијања дозвола, сам јури по јавним предузећима, сам прикључује, сам укњижава… Саветује се са већ поменутим кумовима и пријатељима који су дакако, исто тако сами себи изградили породични дом који „ето и сад стоји и служи сврси“. Некако је већ постало устаљено да се груби грађевински радови заврше искључиво у режији домаћина уз помоћ комшија или једног зидара, а да се даље занатски поверавају нешто искуснијим мајсторским помоћницима. Размишљање вероватно иде у том правцу да се вишак новца који се уштедео на тај начин инвестира у уређење ентеријера, иако само они који прецизно воде евиденцију трошкова закључе да је буџет бар три пута пробијен, а да је само у кафани потрошено онолико колико би коштао добар руководилац радова.
Ово је прича о искуствима самосталних градитеља, њиховим проблемима, мотивима за градњу у сопственој режији, и наравно, последицама и резултатима који се у таквом подухвату роде. Прича иде у наставцима, паралелно са фазама изградње објекта, пратећи активности инвеститора, указујући на уобичајене грешке и могуће проблематичне ситуације. У причи се аутор углавном труди да читаоца-инвеститора што мање саветује шта и како да ради, већ да колико је то могуће укаже на стандардне проблеме који прате мање-више свако градилиште. На тај начин инвеститору се препушта да ситуацију препозна и да се с њом на свој начин избори. А савети… како неко једном рече – паметном човеку савет не треба, а будалу не вреди саветовати.
Текст се неће бавити проблематиком куповине плаца – земљишта, претпоставља се да је онај инвеститор који се за градњу куће одлучио, већ купио парцелу која му по величини, облику, локацији, цени… одговара.
Текст је, да будемо потпуно искрени, настао на молбу инвеститора који је у градњу кренуо сам, а аутора је позвао у помоћ у тренутку када је завршена прва плоча (не баш у потпуности), а инвеститору стигао налог инспекције за рушење објекта. Затечено стање на терену тада могло би се у пар речи описати као: сијасет грубих грешака на објекту, трошак дуплиран у односу на предвиђени буџет, око градилишта трака са обавештењем инспекције о обустави радова, а психичко стање у којем се тада налазио инвеститор – озбиљно нервно растројство.
Ипак, треба бити искрен па признати да овај феномен неимарске генијалности нашег човека полако бива потискиван. Све је више људи, нарочито у градским срединама, који заборављају своје градитељско наслеђе и прикупљају неколико понуда од фирми специјализованих за градњу кућа, одабирајући ону која је понајвише испунила њихова очекивања по питању цене, поузданости, рока, квалитета…
Да ли се и културно и материјално приближавамо развијеном свету или је све само тренутни тренд, аутору не остаје друго него да своје читаоце замоли за одговор/мишљење. Тек наша прича о оним другим, који се не одају лако светским трендовима, почиње.
У следећем наставку „Изазови при изградњи породичне куће“, читајте: ПРОЈЕКАТ И ДОЗВОЛЕ.
