Ово ипак не спада у грешке при армирању које се често и редовно дешавају на градилишту. Ретко се дешава да је инжењери направе, мада се и то десило у два случаја у мојој пракси. Готово по правилу, ову грешку понављају приучени армирачи у које се регрутују они недовољно „каљени“ грађевински радници који силом прилика (услед недостатка радне снаге на градилишту) преко зидара напредују у друге специјалности.
По узору на просту греду или континуалац, они главну подужну арматуру поставе у доњу зону, док у горњој оставе оне две јадне ивичне шипке (и дај боже да су истог пресека као и оне доле, мада по правилу буду и тање).
Колико год да делује познато, непотребно, сувишно… код конзолних греда оптерећених гравитационим оптерећењем, затегнута је горња ивица – дакле, главна подужна арматура поставља се у горњој зони. У доњој су две ивичне шипке сасвим довољне. Наравно, уколико се из неког разлога, а обично је то ограниченост висине пресека, не ојачава притиснути бетонски пресек. Но, не дозволите да вас збуни ова последња реченица – довољно је запамтити „код конзоле главна арматура у горњу зону“.
Претходно правило, наравно, важи и за конзолне плоче, што су обично балкони на кућама. Ако се, а најечешће је тако, армирају мрежама, у век је тања мрежа у доњој зони док се дебља мрежа поставља горе. Обично је потребно још додати и ојачања у виду шипки и то у правцу од ослонца ка неослоњеном делу. Код конзола се веома често греши и при сидрењу подужне арматуре, као и при распореду узенгија, али будући да ове грешке подједнако „красе“ и друге елементе, издвојене су у посебне постове.
