Изненађује чињеница да је веома мали број инжењера чуо да је у августу 2020. донет Правилник о стручним пословима које обављају лиценцирани инжењери (линк на слици поред).
Иако је на снази већ скоро две године, његову примену не иницирају ни референти у општинским управама па ни грађевински инспектори, а они би требало да су најупућенији у новоусвојену законску регулативу. Чак и аутор овог поста, иначе неко ко у својој околини важи за познаваоца стручне легислативе, до недавно за овај правилник није знао.
А испоставило се – боље да није ни сазнао. Ево приче.
Министарство је у већ реченом правилнику редефинисало описе стручних послова у пројектовању и извођењу, које обављају лиценцирани инжењери свих струка. Такође су редефинисане, а и потпуно промењене све шифре инжењерских лиценци.
Пре него што наставимо треба кратко подсетити да је Инжењерска комора Србије још давних година увела лиценцирање инжењера, што је био огроман корак напред и пун погодак у смислу струке. Тада су први пут прописани стручни послови које инжењери могу да раде, узимајући у обзир факултет који су завршили као и стручну област у којој су остваривали пословне резултате. Углавном су стручни послови за сваку од лиценци били правилно расподељени.
Инжењер било које струке у свом раду није имао ограничења у погледу уже стручне специјалности, али му је било дозвољено да ради и мање послове у оквиру шире струке. Тако је рецимо грађевински инжењер хидротехнике без ограничења смео да пројектује и изводи хидротехничке објекте, али му је било дозвољено и да ради пројекте конструкција за мање озбиљне објекте (мање спратности, распона, итд), што је и исправно јер је на факултету слушао предмете из конструкција, наравно у много мањем обиму него конструктивац. Слично је било и у осталим струкама – машинство, електро… Сви инжењери су мање-више били упознати са пословима које им лиценца дозвољава и ствар је функционисала скоро двадесет година. Е, ту долази поента.
Министарство 2020. године напрасно доноси правилник којим поништава ранију одлуку Инжењерске коморе Србије и наново прецизира које послове могу да раде инжењери имаоци одговарајућих лиценци. И ту прави врло радикалан рез. Нови правилник дозвољава инжењерима да раде искључиво и само оне послове који спадају у њихову уско-стручну специјалност, а опет забрањује чак и најпростије послове из шире области струке.
Тако се рецимо електроинжењерима – имаоцима лиценце за енергетске инсталације, забрањује да пројектују или изводе радове на инсталацији једног обичног интерфона. За такав изазов и подвиг какав представља монтажа кућног интерфона потребно је да се инжењер који је ималац једне друге лиценце (чија ужа специјалност су електроника и телекомуникације), ухвати у коштац са проблемом и реши га. Законодавац сматра да таквом проблему онај енергетичар није дорастао.
Оваквих примера има још. Да ли је аутор субјективан или највише разговара са колегама из струке, тек делује да су најтеже погођени инжењери грађевинске струке. Тако је рецимо грађевинским инжењерима хидротехнике и нискоградње забрањено да изводе, а нарочито да пројектују конструкције чак и најмањих објеката високоградње.
Делује апсурдно, али истина је да инжењеру нискоградње, дакле оном који пројектује озбиљну путну и железничку инфраструктуру укључујући аеродроме, није дозвољено да потпише пројекат једног зиданог тоалета. Дакле ве-це, то конструкцијско чудо високоградње превазилази оквире његове лиценце, па одговорност мора да сноси инжењер конструктивац.
Можда понајмање правилник погађа архитекте, мада аутор и овде дозвољава могућност да га прогласе субјективним. Архитектама је, наиме, избачена могућност пројектовања конструкција за мање сложене објекте, али им је и даље дозвољено пројектовање унутрашњих инсталација водовода и канализације. Наравно, архитектонски факултет у свом наставном програму има предмет који се бави кућним инсталацијама и овај сегмент пројектовања им с правом припада. Али исто тако студенти архитектуре током школовања слушају и неколико предмета из области грађевинских конструкција, и мишљење аутора је да им је укидањем могућности пројектовања конструкција мањих објеката учињена неправда. Штавише, аутор познаје неколико архитеката за које поуздано зна да су и те како дорасли овом проблему.
Било како било – законодавац је јасан. Одредбама новог правилника оштетио је све инжењере и беспотребно унео пометњу.
Свима су из описа избачени послови који не спадају у њихову уску специјалност, па макар ти послови били и они најпростији, попут пројектовања пољског ве-цеа. Како је и речено, изузетак су архитекте којима је остављена могућност пројектовања унутрашњег водовода. Они злонамернији рећи ће да је правилник састављао архитекта који није вичан пројектовању конструкција, али је љут на инжењере свих осталих струка.
За крај, занимљиво је како је аутор сазнао за постојање новог правилника. Наиме, грађевинска инспекторка контролисала је темеље једног омањег приручног магацина на стоваришту грађевинског материјала, објекат рецимо нешто озбиљнији (мада не много) од већ помињаног пољског ве-цеа.
Приликом те своје редовне контроле инспекторка је приметила да је архитектонски део пројекта потписао писац ових редова, који је иначе грађевински инжењер конструктивац. Срећом, инспекторка је била једна од ретких који су са новим правилником упознати, па је правовремено упозорила аутора да му је одузето раније право израде архитектонских пројеката за мале објекте који не уживају било какав ниво амбијенталне заштите. Касније је аутор дошао до сазнања да му за овај страшан деликт законом прети – нећете веровати – кривична пријава, уз новчану казну и одузимање лиценце.
Каже наш народ: „Ко се једном о млеко опече, тај касније и у јогурт дува“. Након описаног искуства аутор ће следећи пут добро размислити када га комшија у селу, као ономад, замоли да му уз два пива нацрта леп свињац.
