Иако су, верујем, читаоци навикли да се на овом блогу теме углавном обрађују на весео и шаљив начин, ево теме где весељу и добром расположењу нема места. Колико је корупција заступљена у грађевини, како се против те пошасти обичан човек бори, тема је коју не можемо избећи ни на овом месту. А веселићемо се заједно када се корупција, као појава и начин живота и пословања, искорени из нашег друштва.
Једно озбиљно истраживање УСАИД-а спроведено 2020. каже да више од 80% грађана наше земље верује да је корупција најчешће присутна у здравству, инспекцији, и судству, док је полиција у последњих годину дана пала на четврто место. Овакво мишљење грађана о институцијама своје земље је поражавајуће, али нажалост врло вероватно и тачно. А када је реч о корупцији у привреди, онда је у првом плану увек грађевинарство, ваљда не само због количине новца која превазилази све остале привредне гране, већ и због лакоће скривања дела.
Зашто је подмићивање у Србији постало ствар принципа и када се почело ширити на институције, остаје нам да нагађамо, тек да у томе нема нимало претеривања говоре и изјаве оних јавних личности за чије поштење постоји народни консензус, дакле оних којима обичан народ верује. Ево неколико примера.
Још двехиљадите након петооктобарске победе Зоран Ђинђић је изрекао познату реченицу: „И кад се (човек) упита где је власт кад ми одемо кући, онда схвати да власти нема. Она постоји док смо скупљени, кад се разиђемо ње више нема. А кад се упитамо да ли социјалисти имају механизме који функционишу и кад они нису ту, одговор је – имају“. Мислио је тада на мрежу службеника скривених дубоко у институционалној администрацији, лојалних високим државним функционерима. А зна се да ти службеници нису идеолошки држали страну политичарима из претходне власти, већ њихова приврженост вуче корене из разних награда (подмићивања) које су добијали како би оперативно спроводили планове моћнијих.
Кажу да је Верица Бараћ (1955.-2012.), најпознатија председница Савета за борбу против корупције, прва употребила термин „заробљена држава“, алудирајући на системску (институционалну) корупцију која спречава функционисање и развој државе.
Занимљива је студија Јуен Јуен Јанг, професорке политичких наука на Универзитету у Мичигену, коју је изнела у својој књизи „Златно доба Кине: парадокс економског бума и корупције“. Она предлаже поделу на четири нивоа корупције: 1) Ситна корупција – мито полицајцу да не пише казну, или службенику да „не види“ грешку; 2) Накнада за брже решавање – мито службенику да брже реши предмет; 3) Тешке проневере – злоупотребе високог положаја у државном апарату ради присвајања добити; и 4) Накнада за приступ – када држава даје дозволе великим фирмама за извођење великих пројеката. У ствари у књизи је најзанимљивија теорија ауторке да развоју државе на кратке стазе чак и одговара овај четврти, највиши ниво корупције, јер у кратком року производи раст великих инвестиција (обично инфраструктурни пројекти), отклања уска грла и отвара нова радна места.
Али то кажу велике главе и научне студије. А шта каже пракса на нашим градилиштима, у општинским канцеларијама… Читаоци су навикли да се на овом месту углавном пише о сасвим простим стварима које дотичу обичног човека (као што су аутор и читаоци овог блога), а у вези су са грађевином. Аутор је кроз своју каријеру наилазио на разне примере примања и давања мита, коруптивног понашања учесника у више пројеката и процедура. Па ево кратког осврта произашлог из практичног искуства.
Јавне набавке – нису сви тендери за све понуђаче
Јавне набавке су веома згодна прилика да се послови доделе циљаним фирмама које после ту услугу на различите начине враћају ономе ко им је посао и доделио. Како то изгледа у пракси?
Дакле, нека институција или јавно предузеће објављују јавну набавку – тендер за прикупљање понуда за извођење радова или пружање услуга. Том приликом услови тендера се формирају тако да обухвате максимум капацитета циљане фирме – победника тендера. Тако се на пример тендерском документацијом тражи да понуђач има: најмање онолико запослених инжењера колико их у стварности има гађани понуђач, толико осталих запослених, толико различите опреме колико је у стварности има и тако даље. Тиме се из игре избацују сви они потенцијални понуђачи који имају мање сопствене капацитете, иако за конкретан посао најчешће нису ни потребни сви тражени услови. Аутор је у каријери имао случај набавке у којој је услов за учешће понуђача био поседовање одређене количине скеле, иако је предмет набавке била замена свих канцеларијских врата у згради једне градске управе. Ваљда је скела била потребна да се на њу стави табла са упозорењем „пази – скела“.
Још једна прилично честа ситуација код јавних набавки која „мириши“ на сумњиву је када наручилац најповољнију понуду, и то по правилу најјефтинију, одбаци као непотпуну, само зато што има неки формални (процедурални) недостатак обично такав да се у кратком временском року може кориговати. А ако је притом осим те – најповољније понуде, стигла још само једна и та је у свему исправна и прихватљива, е онда је ствар више него сумњива.
Процедура издавања грађевинских дозвола – нису сви инвеститори једнаки
Иако је увођење ЦЕОП – платформе за подношење електронских захтева у великој мери унапредило процедуру исходовања документације у изградњи, делује да је на корупцију у овом сегменту грађевинарства утицао у много мањој мери.
У оним локалним самоуправама у којима је и раније процедура ишла споро, ЦЕОП није много променио ствари. По правилу места где процедуре издавања докумената дуго трају представљају плодно тло за развој корупције. Аутор је и сада често сведок како поједини инвеститори уз зналачко „подмазивање“ долазе до дозвола пре других. Но, иако непријатно и за осуду па и ону званичну – судску, није то најстрашније, па чак ни нарочито опасно, као што опасна може бити једна друга ствар. Наиме, у борби за већи профит инвеститори увек траже урбанистичке параметре по њих повољније од оних који су прописани урбанистичким плановима. То су по правилу: већи коефицијент заузетости и изграђености, већа спратност, мања просечна површина стана, мање паркинг места, итд. Аутор ће вам драги читаоци рећи да је у његовом граду одавно већ познато који инвеститори уживају такав повлашћени положај код урбаниста. А како се они после одуже за такве услуге, е то се аутор труди да никад не сазна.
Велики пројекти које иницира сам државни врх и за које се доносе лекс-специјалиси, а где такође постоји могућност корупције, нису тема овог поста, мада ће се у неком наредном вероватно наћи.
Инспекција на градилишту – недостаје документација коју решава фирма блиска инспектору
Из наслова се углавном наслућује проблематика. Инспекција приликом контроле градилишта налази да неки од учесника у пројекту нема одговарајућу документацију, па га упућује да исту прибави у тачно одређеној фирми, и обично код врло поузданог човека. Наравно, може и код неког другог, али „овај је најбољи“.
Е ту ће вам драги читаоци, аутор из личног искуства рећи да врло често (може се рећи на две трећине градилишта), овакви захтеви долазе од инспекције рада а не од грађевинске инспекције. Дакле, тражи се документација везана за закон о безбедности и здрављу на раду и подзаконскa актa. Како се инспекторима враћа услуга препоруке појединих „поузданих фирми“ аутор се опет трудио да никад не сазна, али се такође и потрудио да баш од тих фирми никад ништа не тражи.
Катастар – накнада за убрзање поступка
Већ је негде у претходном тексту споменуто да су корупцији увек склоније оне институције где се ствари већ по самој природи ствари (пословично) споро обављају. А још ако је за доношење којекаквих решења често потребно и више од годину дана, е онда читаоци већ претпостављају да је то место незаобилазно у овом посту. Већ рекосмо у наслову – катастар непокретности.
Веома кратко ћемо се овде задржати – колико да закључимо да опет неки инвеститори не чекају толико колико неки други. И још толико да приметимо да је могуће платити републичку таксу за убрзање предмета. Дакле, озваничена корупција!?! Ипак, да се читаоци не обрадују – и поред плаћене таксе они мање срећни чекају, рекао бих, исто као и да нису платили таксу. Она права такса не плаћа се у пошти преко уплатница, зна се где се плаћа а и зна се колика је тарифа. И то ће вам драги читаоци, геометри са великом прецизношћу рећи.
Корумпирани надзорни орган
Ево опет теме о којој аутор ових редова говори из личног искуства са градилишта. Именовање стручног надзора на градилишту по слову закона у највећем броју случајева изградње је обавезно. Именује га инвеститор и функција му је управо да заштити интересе инвеститора, што ће рећи не дозвољава извођачу да наплати више од онога што је урадио, нити да квалитет материјала и радова буде испод пројектованог.
На градилишту понекад бива управо супротно. Драги моји читаоци, аутор вам именом и презименом може набројати три инжењера које лично познаје и који су у неком од послова имали договор са извођачем и оверавали веће количине од оних стварно изведених, за шта су били „награђивани“ након што инвеститор по обрачуну исплати извођача.
По личном убеђењу писца ових редова, веће срамоте за струку нема. Нема ни оправдања за овакве поступке.
Корумпирани пројектант
И у пројектантском послу аутор има сазнања о начинима за зараду који су у супротности са моралним начелима и стручном етиком. Па су се тако пројектанти досетили да искористе предмерске описе позиција уносећи у њих опрему одређеног произвођача, наравно оног са којим су претходно постигли договор. А договор гласи – у предмер ћемо унети опрему коју ћеш ти специфицирати, а ако до реализације посла са инвеститором дође наш проценат је…
Како законом није дозвољено да се на јавним набавкама прецизира један произвођач опреме, то пројектанти у пракси обично прецизно наводе тип опреме циљаног произвођача, додајући иза тога део реченице „или сличан производ другог произвођача истог квалитета“. Зна се да се у 90% случајева бира она опрема специфицирана у предмеру. Па ако се ради о скупој електро-галантерији, аутоматици, опреми за климатизацију, ето пројектантима зараде након унапред усаглашеног процента.
Као и у претходном случају – велика је то срамота за струку.
Закључак
Корупција је комплексна тема над којом су се и многи филозофи дубоко замислили. Зашто је у неким деловима света скоро уопште нема, док је у другима део националне културе – остаје за сада нејасно и много паметнијим главама од аутора овог текста. Оно што је свима јасно, па вероватно и онима који су се о њу окористили, јесте да је корупција у једном друштву слична раку у човековом организму. Ако се не открије и не лечи на време и дозволи да метастазира, углавном убија организам.
Да читалац не упадне у депресивно стање услед ружне и тешке теме која је овде начета, аутор наглашава оно у шта је више него сигуран. А то је чињеница да је међу нашим колегама у грађевини далеко више поштених и часних људи који се било какве корупције клоне и грозе, него оних других, у корупцију огрезлих. Али као и у свему осталом – поштени су тихи па делује да их нема, за разлику од оних који галамом покушавају да сакрију своју срамоту. А кад-тад, све што радимо неко ће видети.
Dubokouman tekst!
Svaki dan posećujem ovaj sajt i uvek ima nešto novo da se vidi.
Voleo bih da autor ovog sajta nastavi da postavlja nove teme i ažurira blog što češće može.
Hvala Bojane, slobodno pošaljite neko Vaše razmišljanje, stav… Biće nam zadovoljstvo da objavimo.