Какве муке муче инжењере, на градилишту или у бироу? Тако би се ова тема могла назвати. А тема је ту, јер од самог почетка овог блога читаоци шаљу имејлове у којима – или описују проблеме са којима се суочавају на послу, или захтевају да се о томе пише на блогу.
Па ево нас – ту смо.
Како би се избегло просто набацивање проблема на гомилу, аутор ће се потрудити да их на неки начин систематизује. А како другачије него по старој подели: пројектни биро – градилиште. У овој причи нека буде речи о проблемима инжењера-пројектаната, дакле оних који у пројектним бироима припремају документацију, док ће се аутор у наредном посту на ову тему посветити проблемима који оптерећују инжењере на градилишту.
Кад се поведе прича о проблемима, на првом месту је то прича о кратким роковима. Бар две трећине проблема са којима се инжењери суочавају настају услед кратких рокова који се из разних разлога морају испоштовати.
У неком већем пројектном бироу то изгледа овако. Инвеститор (који по правилу нема много везе ни са једном од техничких струка – а о томе посебно у неком наредном посту) улеће код власника бироа захтевајући да му се „само још овај“ пројекат уради у веома кратком року, за шта заузврат – или обећава неку велику сарадњу у будућности, или прети да ће отићи код другог пројектанта. Након кратког састанка власник бироа гунђа, али даје задатке праћене роковима својим пројектантима, од којих обично добија питање „а када онда да урадимо онај претходни пројекат“. Знајући да правог одговора нема, власник се упетљава, почиње да прерасподељује обавезе, и тада почиње агонија.
Агонија која се најчешће завршава кашњењем у паковању (предаји на цеоп) документације, и разним новонасталим конфликтима. Свађом власника бироа и инвеститора (врло често прекидом сарадње), свађом власника бироа и неког од пројектаната, или међусобним оптужбама пројектаната за кашњење. Такође се завршава и обећањем власника бироа да више неће подлећи сличним притисцима инвеститора. Али, тврди вам писац овог чланка, то потраје само до доласка неког следећег инвеститора са захтевом „само овај пут“.
У малом пројектном бироу, где су власници најчешће и главни пројектанти, ситуација је слична горе описаној. С том разликом да, уместо неког од старијих пројектаната, највећи део посла изнесе сам власник бироа. Након паковања пројекта обично се мученик разболи, одлежи недељу дана, обећа (као и онај претходни) – никад више, али ето ти следећег инвеститора са новим захтевом – само још овај пут…
А шта су последице кратких рокова за израду пројектне документације? Као и код свега, лошији квалитет пројекта – лошији у смислу да није било времена за разраду детаља, већ се то „оставља за градилиште“. Често се у пројектима конструкције заборавља на отворе (у плочи, зидовима…), па се они и на градилишту накнадно секу и разбушују. Пројекти различитих струка најчешће нису усаглашени, па се разне инсталације сударају, цеви не могу да се сместе изнад спуштеног плафона… И да не набрајамо више – читаоци ће сигурно препознати још последица уобичајених за кратке рокове у пројектовању.
А ко је кривац за последице? Па то, верујте аутору на реч, увек буду пројектанти. Лако се заборави на чињеницу да је сам инвеститор „саветовао“ пројектанте да решавање детаља оставе за градилиште, лако се заборави и притисак под којим се завршавао пројекат (и да су пројектанту сви честитали на каквом-таквом поштовању рокова, а кривац се по правилу тражи у оном ко није присутан на лицу места, тј. на градилишту. Инвеститор „по дифолту“ никад није крив, а извођач ће једва чекати да на неког свали и своје пропусте.
Ех, али да ствар буде гора, не муче пројектанте само кратки рокови које им намећу инвеститори. Инвеститори – ти инжењерски душмани, обично терају пројектанта да исцеди сваки могући квадрат из објекта који пројектује. Ту су колеге и колегинице архитектонске струке нарочито сатерани у ћошак и приморани да естетику и визуелни ефекат објекта подреде продајним квадратима. У супротном, ако покушају да рецимо архитектонски оплемене фасаду нешто скупљим материјалима, нека рачунају да су јаднога инвеститора за срце ујели. Па сад, колико успешно пројектанти таквим изазовима одговарају и какве компромисе су у стању да направе, од много фактора зависи.
Зависно у који део пројекта да погледају реакција вештога инвеститора веома је предвидива. Чим својим стручним оком исти инвеститор завири у пројекат конструкције, искусан статичар већ је спремио столицу и чашу воде са шећером. Јер, ако им је у архитектонском пројекту увек мало квадрата, када види колико арматуре треба уградити сваком правом и поштеном инвеститору горњи притисак ће се изједначити са бројем коња његовог аутомобила, а пулс добити убрзање истог. Када се овоме дода и евентуално повећање дебљине плоче за цела 2цм (углавном због пробијања на стубовима), е таква ситуација понекад захтева и да се позове хитна помоћ.
Без шале, веома су богата ауторова искуства са чуђењем инвеститора због „застрашујућих“ количина арматуре. Управо из тог разлога је и разрадио тактику, коју ће вам, драги читаоци, овде укратко изложити.
Истог тренутка када инвеститор закука због количине арматуре и почне да се жали како је код Пере Стоноге (његовог бившег партнера, а сада великог конкурента у инвеститорском бизнису) статичар срачунао скоро дупло мање арматуре за врло сличну квадратуру, писац ових редова спремно одговара да неће бити никаквих проблема, и да ће за неколико дана срачунату арматуру умањити за око 40%. На забринуто питање инвеститора, да ли то тако може, треба имати спреман одговор: „Наравно да може, избацићемо коефицијенте сигурности“, или „нећемо рачунати хоризонталне силе“, или већ нешто слично томе. Е ту се већ и најхрабрији инвеститор замисли, па се састанак по правилу заврши закључком – па добро, нека остане та арматура која је срачуната, најважније ми је да сам ја сигуран.
Ето, нису ни инвеститори неразумни као што се мисли – попусте пред струком.
Далеко од тога да су кратки рокови и мање разумни инвеститорски захтеви једини проблеми са којима се суочавају инжењери у пројектним бироима. Напротив, често су пројектанти из опет разних разлога принуђени: да потписују пројекте на којима нису радили, оверавају техничке контроле за пројекте које нису стигли ни да погледају… и има још тога.
Али само спомињање два проблема описана горе у тексту изазива најжешће реакције, најљуће дискусије, и највећу усаглашеност међу инжењерима-пројектантима. То се лако закључује из ваших имејлова у којима описујете своје проблеме.
И још нешто драги читаоци, што ће вам аутор из личног искуства потврдити – тешко се инжењери око нечег усагласе, али кад се усагласе, сила је то којој инвеститори баш и не воле да стану на пут.
У наредним постовима на ову тему, читајте о проблемима који муче инжењере на градилишту, као и могућим последицама по здравље инжењера.
