Podna ploča – kako se armira, vezuje sa temeljima…

Podna ploča – kako se armira, vezuje sa temeljima…

Najveći broj pitanja koji su čitaoci bloga do sada postavljali u svojim imejlovima odnosio se na način armiranja podne ploče. Jedna od upečatljivih i autoru veoma prijatnih prepiski, bila je sa koleginicom Adnanom iz BiH.

Ona se dvoumila između krute i zglobne veze između podne ploče i temeljnog vrata, reklo bi se možda – dvoumila se između rešenja koje je sama osmislila i onog koje je ustaljeno kod drugih projektanata i na gradilištu. Ništa čudno za mlade a dobre inženjere, uvek lepo razmisle o problematici, osmisle rešenje (koje je obično bolje od onog ustaljenog na gradilištu koje svi kopiraju), ali i dalje sumnjaju u sebe, jer eto – svi ostali rade na onaj drugi način. Adnana je pokrenula zanimljivu temu, a evo u nastavku mišljenja autora bloga.

Podna ploča prizemlja, kada nema etažu ispod, izvodi se kao plivajuća, što pretpostavlja oslanjanje na nasuti materijal u kasete formirane između temeljnih vratova (zidova, greda…). Temeljni vratovi prethodno su izbetonirani (ili ozidani), a nakon demontaže njihove oplate kreće nasipanje unutar njih. Iskop za temeljne stope se radi u širini same stope, a budući da je temeljni vrat obično uži, uz njega ostaje prazan prostor sa spoljašnje i unutrašnje strane. U prostor se nasipa materijal, obično zemlja iz iskopa za temelje ili neki bolji materijal ako je zemlja lošijih karakteristika.

E tu, po mišljenju autora ovog članka, nastaju najveći problemi, daleko veći od onog kako armirati samu ploču. Dakle kao što rekosmo, ploča je plivajuća i oslanja se celom svojom površinom na nasuti i zbijeni materijal. Uobičajeno je, naravno, da se ploča po svojim obodima oslanja i na temeljne vratove, ali o tome nešto kasnije u tekstu. Zasada se zadržavamo na činjenici da je nasuti i zbijeni materijal oslonac ploče. Ako je taj materijal nestišljiv i propisno zbijen, onda po mišljenju autora problema nema – recimo da ploču u krajnjem slučaju ne moramo ni armirati (što nije autorov savet). Ali avaj, kada je to nasip nestišljiv i kako da čovek zna da li je dovoljno zbijen? Prilikom gradnje porodičnih kuća budžet ne dozvoljava nasipanje peskom, već obično zemljom iz iskopa, a kontrola zbijenosti nekom od standardnih metoda (Proktor, CBR opit, kružna ploča, padajući teg…) spada u naučnu fantastiku. U ranija vremena, uobičajeno je bilo da se podna ploča betonira naknadno, kada se objekat pokrije. U međuvremenu, dok gradnja traje, tlo ispod ploče se usled rada i prolazaka materijala toliko zbije i očvrsne da mu više nikakva naknadna zbijanja nisu potrebna. Ova praksa je u novije vreme napuštena.

Zaključak je da ako se ploča oslanja na nasip, a on se vremenom sleže, onda će i ploča ispratiti njegovo sleganje. E otud razne intervencije (armiranje, zadebljanje, oslanjanje na obodne zidove, itd. U daljem slede dva primera izvođenja podne ploče koje autor primenjuje u praksi. Pre toga autor naglašava da prednost daje zglobnoj vezi podne ploče i temeljnog vrata (i navodi takve primere), ali da ni kruta veza ne bi bila pogrešna. Recimo da bi neko od čitalaca mogao da dopuni ovaj tekst primerima krute veze ta dva elementa.

Rešenje 1) Oslanjanje ploče na temeljni vrat vezom armaturnih šipki

Svodi se na ostavljanje (ili naknadno zabušivanje) horizontalnih ankera u temeljne vratove. Ovi ankeri će nakon betoniranja podne ploče predstavljati oslonac podne ploče na temeljne vratove.

Ankeri ne dozvoljavaju vertikalno pomeranje (primaju smičuću silu) ploče usled sleganja nasipa ispod, ali budući da se zavijaju u bitumensku foliju (ili bužir), oni dozvoljavaju da ploča dilatira u horizontalnom pravcu. Vrat temelja se naravno, prethodno betonira do visine gornje ivice ploče. Kompletna ploča po celoj svojoj površini armira se mrežom Q131 postavljenom u donjoj trećini visine.

Iako ga iz više razloga smatra najboljim, autor će odmah priznati da ovo rešenje izuzetno retko uspeva da „izgura“ u gradilišnoj praksi. Svima je jasno da je zbog potrebe za zabušivanjem ankera ovo rešenje veoma nepopularno među majstorima na gradilištu.

Rešenje 2) Betoniranje ploče preko temeljnih vratova

Uobičajeno rešenje je da se temeljni vratovi betoniraju do visine donje ivice buduće ploče, nakon čega se podna ploča betonira preko kompletne osnove objekta.

I sam autor najčešće ovako radi, s tim da je uveo nekoliko pravila, ne tako komplikovanih za izvođenje, pa majstorima ne padaju teško. Na ovoj slici je prikazan jedan srednji temelj, ali je slično i sa krajnjim.

Zadebljanje ploče za nekoliko centimetara na mestu oslanjanja na temelj (u struci nazvano – vuta) pametno je zbog lakšeg prijema transverzalne (smičuće) sile, koja se neminovno javlja nakon što se slegne loše ili nikako zbijen nasip uz temelj. Po celoj površini ploče postavlja se mreža u donjoj zoni za slučaj mestimičnog sleganja nasipa u sredini polja. A pored toga autor još dodaje i usku traku armaturne mreže iznad temeljnih vratova za prijem eventualnog oslonačkog (negativnog) momenta. Radi se o tankim mrežama – Q131 ili Q188, pa trošak za investitora i nije veliki.

Treba reći da su oba prethodna rešenja sa armaturnom mrežom u donjoj zoni nastala iz autorove pretpostavke i ako hoćete iskustva, da se nasuti materijal obično slegne ostavljajući tako prostor ispod donje ivice ploče, pa ploča prestaje da bude plivajuća (odnosno elastično oslonjena). Rešenje koje koleginica Adnana predlaže u našoj prepisci veoma je slično rešenju pod 2. Ali budući da pretpostavlja dobro zbijen materijal ispod ploče Adnana vrlo pametno i ispravno, po analogiji sa klasičnom temeljnom pločom, postavlja armaturnu mrežu u gornjoj zoni.

Pa, zapitaće se sada svi – ko je onda u pravu, šta je ispravno i kako da radimo.

Evo zaključka – iz dosadašnjeg teksta je već jasno da za koje god rešenje da se odlučite, ključna je dobra zbijenost nasipa ispod ploče. Ako je materijal ugrađen i sabijen tako da do sleganja ne dođe, nemojte se brinuti oko armature ploče.

Čak i kad se na podnoj ploči naziru prsline, autor je mišljenja da one nemaju velike posledice kasnije u fazi korišćenja objekta, naprotiv – veći je problem sleganje, naročito pored temeljnih vratova, jer ploča za sobom vuče sve slojeve iznad (košuljica, keramika…). Kod ovog zazora koji se javio između sokle i keramičkog poda, treba biti oprezan. Može se desiti da nema veze sa sleganjem tla, već nastaje kao posledica stišljivosti slojeva iznad ploče, recimo stiropora ili cementne košuljice.

I još nešto što autor praktikuje – ukoliko su na podnoj ploči predviđeni pregradni zidovi od težeg materijala (često se rade od pune opeke), pametno je da se podna ploča na tom mestu malo ojača.

Nije loše produbiti nasip ispod ploče za još 5-10cm i na tom mestu ubaciti mali armaturni koš, binor, ili bar podužnu šipku RØ12.  Koliko da primi opterećenje i prenese ga na nasip ispod.

Za kraj, autor ipak duguje čitaocima (a i koleginici Adnani) objašnjenje zašto, i pored toga što priznaje da je Adnanino rešenje statički ispravnije, i dalje postavlja armaturu u donju zonu. Naime, jedan od maštovitih i kreativnih investitora je pisca ovog teksta svojevremeno zvao da pogleda zašto mu se pod u kući sleže. Nakon kratkog pregleda bilo je jasno da je investitor/projektant samoinicijativno potkopao priličan deo ispod prizemlja ne bi li formirao vinski podrum, eh a koji mu „neoprostivom greškom“ arhitekte nije bio sadržan u projektu.

Na plafonu vinskog podruma (podna ploča prizemlja) ocrtavale su se šipke Ø10 na razmaku ne manjem od pola metra. Dobro je da su i one tu i dobro je da su u donjoj zoni, ali kako ta ploča i dalje stoji, to autor ni danas ne može da objasni – čudo je beton u saradnji sa armaturom.

Ovo na slici levo nije baš taj pominjani slučaj, ali je slika izabrana jer do tančina dočarava prepoznatljiv graditeljski duh kao i maštovitost investitora, o kome vrlo često ovde razgovaramo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *