Серијал о теми о којој аутору најтеже пада да овде пише. Ипак, ево пар постова на захтев Александре, читатељке блога на коју је чланак о корупцији оставио најјачи утисак. Сваки пост из овог серијала биће једна истинита прича из ауторовог искуства на градилиштима, с тим да ће лична имена из разумљивих разлога бити изостављена. Ево прве приче.
Писца овог чланка назвала је пријатељица, и уплакана замолила да се хитно виде на градилишту на којем је она инвеститор. Сачекала га је тамо као озебла сунце, и кроз сузе почиње причу из почетка. Каже, желела је да адаптира сутерен у једној старој кући, и да га претвори у пословни простор. Ангажовала инжењера који ће јој пројектовати адаптацију и направити предмер на основу којег ће уговорити посао са извођачем, а исти инжењер ће радити надзор над извођењем радова.
Ништа необично имајући у виду да се мале адаптације обично претворе у ноћну мору и искуснима, а чак врло препоручљиво за инвеститора који нема ни времена ни знања за то. Али…
Прва неуобичајена дешавања кренула су већ током пројектовања, када је инжењер инсистирао на исходовању грађевинске дозволе, иако радови спадају у групу оних који се изводе на основу „малог решења“ (они коју су у струци схватиће).
Када је пројекат (после дугог чекања) најзад урађен, испоставило се да не садржи за овај посао можда и најважнији део – предмер радова. Пријатељица је то прихватила уз објашњење инжењера да то није обавезан део пројекта и да ће га урадити накнадно. Читаоци већ претпостављају да предмер никада није урађен, а колико је трајала процедура исходовања грађевинске дозволе – па треба рећи само да је инжењер на крају ипак морао да поднесе захтев за издавање малог решења. „Незнање службеника у градској управи“ – објашњавао је он тада ауторовој пријатељици.
Уговарање без претходно састављеног предмера радова резултирало је ангажовањем извођача радова који је уједно био и једини понуђач. Погодићете, по препоруци инжењера. Не треба читаоцима посебно описивати како је изгледала званична понуда за извођење радова, довољно је рећи само да је комплетан опис стао на пола А4 формата, а да је другу половину заузимала цифра која је означавала укупну финансијску вредност свих радова – то је извођач ваљда сматрао најважнијим.
Ево кратког описа ситуације коју је аутор затекао на градилишту. Ни једног мајстора, а богами ни инжењера нема. Нестали су два дана пре тога, када су схватили да буџет инвеститора неће још дуго покривати њихова ангажовања. Према обрачуну инвеститора укупно исплаћена сума премашивала је основну понуду за 350%, а рекло би се да су радови били у почетној фази. Још није до краја изнесен шут од ископа испод пода, али је на подовима већ била залепљена керамика. Малтер са зидова није обијен иако је то био део понуде, али је већина зидова већ била оглетована и једном бојена. Грубе инсталације незавршене, унутрашња столарија до пола уграђена. Разбијена керамике и оштећене санитарије по целом градилишту. Што се квалитета изведених радова тиче, најбоље ће се описати ако кажемо да је далеко теже урадити тако како су они урадили него у уобичајеном квалитету.
Рецимо, да би читаоцима пластично дочарали утисак, да је градилиште изгледало, па не баш као да је пала атомска бомба, али као да је преживело земљотрес јачине 7 на Рихтеровој скали. Пријатељица у очајању прича да су јој, кад год би се дрзнула да их упита зашто журе са финим радовима кад још ни разбијени бетон нису изнели из просторија, одговарали да се не меша у оно у шта се не разуме. Слична омаловажавања и ружне испаде извођача и инжењера доживљавала је кад год се „дрзне“ да посети градилиште.
Укратко – инжењер (консултант) ушао је у дил са изођачем радова, врло предано оверавао обрачунске листе на основу којих је инвеститорка плаћала извођача. Обрачуном су, наравно, обухваћени сви радови из понуде, као и сви накнадни и непредвиђени радови којих су се сетили.
Пожурили су са завршним радовима (кречење, керамика, уградња санитарија), не би ли наплатили што више пре него што се буџет са друге стране испразни. И веома прецизно су проценили да је сада дошло време да се градилиште напушта – врхунско искуство, нема шта. Мада се од инвеститорке сазнаје да су се извођач и инжењер врло брзо након напуштања градилишта и посвађали, ваљда при подели новца, или…
Како се цела прича завршила – па може се рећи срећно. Додуше, уз доста уложеног времена писца ових редова, доста ангажовања другог извођача (инвеститоркиног пријатеља) чије су цене биле чак и ниже од пријатељских, и још покоју сузу коју је инвеститорка пуштала у тренуцима кад се сети омаловажавања од стране претходно ангажованих „стручњака“. У ствари, тај став пун бахатости и понижавања и јесте оно што је храброј жени пало много теже од изнуђивања новца.
А стижемо и до поенте овог текста. Да ли инжењера који је злоупотребио поверење инвеститора за личну (материјалну) корист, при том му вређајући интелигенцију уверавањем да се „тако ради у струци“, можемо и даље звати инжењером? Да ли овакво понашање појединаца може утицати на формирање стереотипа да су „сви инжењери лопови“.
Аутор је негде читао истраживање које показује да је уврежено мишљење у народу да је највећа корупција у здравству и судству. Свестан чињенице да ни лекари ни судије генерално нису корумпирани, већ утисак стварају појединци, бојазан је аутора да ће сличну перцепцију народ стећи и за инжењере, баш услед случајева какав је у овом тексту описан.
На жалост, није ово усамљени случај злоупотребе знања и положаја, а шта је решење да се слична понашања појединаца не дешавају? Да ли струковна удружења (Инжењерска комора и сл.) треба више пажње да посвете овој проблематици? Да ли појединце треба тужити излажући их тако осуди јавности и струке, и да ли би то спасило ону велику већину савесних инжењера?
Храбра инвеститорка из овог текста размишља о тужби и тражи ауторово мишљење. С једне стране, вероватно би добила спор што би јој донело какву-такву сатисфакцију, мада је питање да ли би изгубљени новац икад повратила. С друге стране, у дуготрајној парници би поново пролазила кроз сва понижавања којима је била изложена од људи које више не жели ни да види.
Аутор није начисто шта би јој саветовао. Има ли паметног одговора?
