Kakve muke muče inženjere, na gradilištu ili u birou? Tako bi se ova tema mogla nazvati. A tema je tu, jer od samog početka ovog bloga čitaoci šalju imejlove u kojima – ili opisuju probleme sa kojima se suočavaju na poslu, ili zahtevaju da se o tome piše na blogu.
Pa evo nas – tu smo.
Kako bi se izbeglo prosto nabacivanje problema na gomilu, autor će se potruditi da ih na neki način sistematizuje. A kako drugačije nego po staroj podeli: projektni biro – gradilište. U ovoj priči neka bude reči o problemima inženjera-projektanata, dakle onih koji u projektnim biroima pripremaju dokumentaciju, dok će se autor u narednom postu na ovu temu posvetiti problemima koji opterećuju inženjere na gradilištu.
Kad se povede priča o problemima, na prvom mestu je to priča o kratkim rokovima. Bar dve trećine problema sa kojima se inženjeri suočavaju nastaju usled kratkih rokova koji se iz raznih razloga moraju ispoštovati.
U nekom većem projektnom birou to izgleda ovako. Investitor (koji po pravilu nema mnogo veze ni sa jednom od tehničkih struka – a o tome posebno u nekom narednom postu) uleće kod vlasnika biroa zahtevajući da mu se „samo još ovaj“ projekat uradi u veoma kratkom roku, za šta zauzvrat – ili obećava neku veliku saradnju u budućnosti, ili preti da će otići kod drugog projektanta. Nakon kratkog sastanka vlasnik biroa gunđa, ali daje zadatke praćene rokovima svojim projektantima, od kojih obično dobija pitanje „a kada onda da uradimo onaj prethodni projekat“. Znajući da pravog odgovora nema, vlasnik se upetljava, počinje da preraspodeljuje obaveze, i tada počinje agonija.
Agonija koja se najčešće završava kašnjenjem u pakovanju (predaji na ceop) dokumentacije, i raznim novonastalim konfliktima. Svađom vlasnika biroa i investitora (vrlo često prekidom saradnje), svađom vlasnika biroa i nekog od projektanata, ili međusobnim optužbama projektanata za kašnjenje. Takođe se završava i obećanjem vlasnika biroa da više neće podleći sličnim pritiscima investitora. Ali, tvrdi vam pisac ovog članka, to potraje samo do dolaska nekog sledećeg investitora sa zahtevom „samo ovaj put“.
U malom projektnom birou, gde su vlasnici najčešće i glavni projektanti, situacija je slična gore opisanoj. S tom razlikom da, umesto nekog od starijih projektanata, najveći deo posla iznese sam vlasnik biroa. Nakon pakovanja projekta obično se mučenik razboli, odleži nedelju dana, obeća (kao i onaj prethodni) – nikad više, ali eto ti sledećeg investitora sa novim zahtevom – samo još ovaj put…
A šta su posledice kratkih rokova za izradu projektne dokumentacije? Kao i kod svega, lošiji kvalitet projekta – lošiji u smislu da nije bilo vremena za razradu detalja, već se to „ostavlja za gradilište“. Često se u projektima konstrukcije zaboravlja na otvore (u ploči, zidovima…), pa se oni i na gradilištu naknadno seku i razbušuju. Projekti različitih struka najčešće nisu usaglašeni, pa se razne instalacije sudaraju, cevi ne mogu da se smeste iznad spuštenog plafona… I da ne nabrajamo više – čitaoci će sigurno prepoznati još posledica uobičajenih za kratke rokove u projektovanju.
A ko je krivac za posledice? Pa to, verujte autoru na reč, uvek budu projektanti. Lako se zaboravi na činjenicu da je sam investitor „savetovao“ projektante da rešavanje detalja ostave za gradilište, lako se zaboravi i pritisak pod kojim se završavao projekat (i da su projektantu svi čestitali na kakvom-takvom poštovanju rokova, a krivac se po pravilu traži u onom ko nije prisutan na licu mesta, tj. na gradilištu. Investitor „po difoltu“ nikad nije kriv, a izvođač će jedva čekati da na nekog svali i svoje propuste.
Eh, ali da stvar bude gora, ne muče projektante samo kratki rokovi koje im nameću investitori. Investitori – ti inženjerski dušmani, obično teraju projektanta da iscedi svaki mogući kvadrat iz objekta koji projektuje. Tu su kolege i koleginice arhitektonske struke naročito saterani u ćošak i primorani da estetiku i vizuelni efekat objekta podrede prodajnim kvadratima. U suprotnom, ako pokušaju da recimo arhitektonski oplemene fasadu nešto skupljim materijalima, neka računaju da su jadnoga investitora za srce ujeli. Pa sad, koliko uspešno projektanti takvim izazovima odgovaraju i kakve kompromise su u stanju da naprave, od mnogo faktora zavisi.
Zavisno u koji deo projekta da pogledaju reakcija veštoga investitora veoma je predvidiva. Čim svojim stručnim okom isti investitor zaviri u projekat konstrukcije, iskusan statičar već je spremio stolicu i čašu vode sa šećerom. Jer, ako im je u arhitektonskom projektu uvek malo kvadrata, kada vidi koliko armature treba ugraditi svakom pravom i poštenom investitoru gornji pritisak će se izjednačiti sa brojem konja njegovog automobila, a puls dobiti ubrzanje istog. Kada se ovome doda i eventualno povećanje debljine ploče za cela 2cm (uglavnom zbog probijanja na stubovima), e takva situacija ponekad zahteva i da se pozove hitna pomoć.
Bez šale, veoma su bogata autorova iskustva sa čuđenjem investitora zbog „zastrašujućih“ količina armature. Upravo iz tog razloga je i razradio taktiku, koju će vam, dragi čitaoci, ovde ukratko izložiti.
Istog trenutka kada investitor zakuka zbog količine armature i počne da se žali kako je kod Pere Stonoge (njegovog bivšeg partnera, a sada velikog konkurenta u investitorskom biznisu) statičar sračunao skoro duplo manje armature za vrlo sličnu kvadraturu, pisac ovih redova spremno odgovara da neće biti nikakvih problema, i da će za nekoliko dana sračunatu armaturu umanjiti za oko 40%. Na zabrinuto pitanje investitora, da li to tako može, treba imati spreman odgovor: „Naravno da može, izbacićemo koeficijente sigurnosti“, ili „nećemo računati horizontalne sile“, ili već nešto slično tome. E tu se već i najhrabriji investitor zamisli, pa se sastanak po pravilu završi zaključkom – pa dobro, neka ostane ta armatura koja je sračunata, najvažnije mi je da sam ja siguran.
Eto, nisu ni investitori nerazumni kao što se misli – popuste pred strukom.
Daleko od toga da su kratki rokovi i manje razumni investitorski zahtevi jedini problemi sa kojima se suočavaju inženjeri u projektnim biroima. Naprotiv, često su projektanti iz opet raznih razloga prinuđeni: da potpisuju projekte na kojima nisu radili, overavaju tehničke kontrole za projekte koje nisu stigli ni da pogledaju… i ima još toga.
Ali samo spominjanje dva problema opisana gore u tekstu izaziva najžešće reakcije, najljuće diskusije, i najveću usaglašenost među inženjerima-projektantima. To se lako zaključuje iz vaših imejlova u kojima opisujete svoje probleme.
I još nešto dragi čitaoci, što će vam autor iz ličnog iskustva potvrditi – teško se inženjeri oko nečeg usaglase, ali kad se usaglase, sila je to kojoj investitori baš i ne vole da stanu na put.
U narednim postovima na ovu temu, čitajte o problemima koji muče inženjere na gradilištu, kao i mogućim posledicama po zdravlje inženjera.
