Описано је у прошлом делу ове теме шта највише мучи инжењера-пројектаната, а ништа мање (верујте аутору на реч) нису ни муке инжењера на градилишту, на којој год позицији се нашли (од шефова градилишта до руководиоца изградње/инвестиције (констракшн/пројект менаџера, ако вам је драже).
Овде су, за разлику од претходне теме, на првом месту три проблема – то су редом: рокови, рокови, и рокови. Па од њих и почињемо, само мали увод да направимо…
Ко год је икад бар прошетао по градилишту на којем се рађа капитална инвестиција, видео је контејнерску канцеларију у којој седе руководиоци изградње, назовите их како хоћете – шефови градилишта, овакви или онакви менаџери.
Независно од тога како их зовемо, на зидовима њихове канцеларије, сем цртежа из пројекта, обавезно централно и најуочљивије место заузима динамички план у виду гантограма. За оне који нису фамилијарни са грађевинском струком (а њима аутор завиди) или бар организационим наукама, објаснићемо да је то папир великог формата са обично плавим и црвеним хоризонталним линијама, које би требало да означавају време предвиђено за извођење појединих активности на изградњи, као и њихову међузависност.
Овом за инвестицију изузетно важном документу, његовом стварању, па даље праћењу и ажурирању треба посветити посебан чланак. У овој теми ће се само констатовати да је динамички план најзанемаренији документ на неком пројекту, да обично настане наврат-нанос, и да шта год у њему пише – чим га види, инвеститорово „стручно“ око процени да је „крајњи рок продужен до неразумних граница“, па га одмах и скрати за од стручног ока процењен, наравно разуман период.
А да се само неко осмели (а било је и таквих покушаја – додуше брзо су пропали) да у пола градње провери да ли радови напредују зацртаном динамиком, врло брзо би му позлило.
Закључио би да су унутрашњи зидови морали бити урађени пре него ли су поскидани подупирачи са плоче, или да је фасада морала да започне пре него што је кров завршен, можда би уочио и да је за изливање кошуљице у планираном року потребно да паралелно ради осам машина (и осам пратећих екипа), а вероватно би на своје запрепашћење увидео и да му је за поштовање рока за керамичарске радове неопходно 130 (и словима: стотридесет) мајстора керамичара.
Какогод било планирано, изградња на градилишту иде својим током, а инжењери немају куд нити коме да се жале, него се својски потруде да се нереално планирана динамика стигне (или да јој бар виде леђа ако не могу да је стигну). А за ту проблематику су невиђени магови. Кад човек са стране овлаш погледа, рекао би на први поглед да за плочу треба још три дана да се припреми за бетонирање, а испостави се да бетон треба да стигне за сат времена, па инжењер брже боље даје упутства да се паралелно укрућује оплата и монтира остатак арматуре.
Овакве импровизације, услед до бесмисла скраћених рокова, неминовно рађају и грешке. А ко ће на крају дана бити главни окривљени, то вероватно погађате – инжењер на градилишту. Мајстори ће га прозивати да не зна да процени када треба да наручи бетон, док ће га инвеститор оптуживати да поново дебело касни са бетонажом.
И све је џабе, јер ће на следећем бетонирању опет исто поновити – пумпање бетона већ креће, а мајстори још везују арматуру, или поправљају оплату. Кад онај са стране опет погледа, рећи ће – па зар инжењер не може то боље да организује. Е па изгледа да не може, колико год да је колега виспрен и сналажљив, уз притиске које мора да трпи, боље од описаног не може (па таман да зна и да жонглира).
И може се рећи да то бетонирање пре времена још и није неки притисак – навикну се инжењери временом, па огуглају. Можда је и гора нека од ситуација које се дешавају у фази завршних радова, јер тада обично градилиште посећују разне делегације, министар овај или онај, амбасадори белосветски, или не дај боже председник.
Тада више него способни инвеститор, не питајући никог, почне да организује уношење намештаја унутар објекта, ех не би ли показао и доказао делегацији која долази да ће објекат већ сутра бити отворен, а већ прекосутра у пуном свом сјају кренути са радом.
Аутор је уверен да су читаоци углавном упознати са агонијом коју изазове самоиницијативна организованост мудрог инвеститора. Треба само активирати из сећања слику керамичара који наноси лепак на још свежу кошуљицу степеништа, док му по прстима газе момци који тим степеништем носе намештај или опрему унутар објекта. Егзотику ипак комплетира случај постављања завеса (са све гарнишном) на гипс плафоне који још нису избандажирани. Мада би и овај организациони изум инвеститора поклекао пред једним другим бисером који срећом није имао прођу код извођача.
Инвеститор је наиме, на једном озбиљном објекту дошао на идеју да комплетну страну зграде на којој још није била уграђена столарија, обложи штампаном фолијом са све сликом рендероване фасаде (из пројекта), не би ли из даљине делегацији дочарао утисак завршености. Рече вам писац, било је толико памети па то тада није прошло, али познавајући лично дотичног инвеститора и његов таленат за иновативност, тврди вам аутор да ће се на једном од следећих објеката то и остварити.
Нека не замери нестрпљиви читалац овом пишчевом дужењу са описом инвеститорског организационог потенцијала – враћамо се на тему…
Осим неразумно кратких рокова унутар којих је инжењер принуђен да се сналази како зна и уме, веома је чест још један узрок његових мука на градилишту. Искусни читаоци ће се сложити да су то измене које настају у некој већ поодмаклој фази извођења радова.
Да ли је то још један спрат који се „идеално уклапа у постојећи објекат“, „поткровље за којим објекат архитектонски вапи“, или само недостатак неког помоћног објекта „без којег се функционалност не може замислити“, тек инвеститори су веома склони да у правом тренутку изградње схвате шта је архитекта пропустио да испројектује.
Наравно, у већини случајева куну се да имају везу код органа који издаје грађевинску дозволу, и да ће они врло лако „решити“ ситуацију. Најгоре од свега је чињеница да се та ситуација стварно реши, али дебелим ангажовањем пројектанта који уложи свој лични реноме. При томе је важно дати до знања да се при изменама пројектантски расположеног инвеститора, ретко кад подразумева и продужење рока за извођење радова. А и зашто би – процениће стручни инвеститорски ум, након чега ће изјавити: „Ајде ајде, која хиљада квадрата мање-више, стави ово тамо, ово довуци овамо, тапа-тап и уради се посао док си рек’о кекс, а рок за уговорене радове сам вам и онако одобрио да буде дужи од нормалног“. Кад човек са стране слуша овај ускостручни монолог и презентацију његових организационих способности – питао би се зашто тај образовани господин не води сам инвестицију.
А шта раде инжењери на градилишту кад идеја о измени постане стварност? Па добрано се помуче да све то упакују, да одложе оне радове који су за тада планирани али се не уклапају у измену, а да опет форсирају неке друге радове који нису планирани али су неопходни за спровођење измене.
И наравно да направе неку грешку, јер у тој гунгули и галиматијасу који је последица накнадне инвеститорске мудрости, није могуће не погрешити, нарочито на великим градилиштима. Своје грешке инжењери касније у току градње покривају, „пеглају“, или их уопште не исправљају уколико нису вредне додатно посвећеног времена којег и овако увек недостаје.
Најгоре је што исправљање неких грешака врло често може бити прилично скупо, а кад се дође до плаћања за учињену грешку, у једно треба бити сигуран – обрачун се неће испоставити инвеститору (за њега смо већ утврдили да је безгрешан). И у овом, као и у претходном, случају – главни кривац није нико други него уморни инжењер, којем је у тој фази изградње већ преко главе свега па нема времена ни да размишља о последицама.
Аутор је добио имејл од читаоца-инжењера којег је извођачка фирма теретила због пропуста, те му је грешку наплаћивала скидањем са плате шест месеци. И ова тема, сама за себе, заслужује посебан пост на овом блогу.
Уф, нико да упозори писца овог чланка да се распричао и свима већ дојадио својим кукањима. Како каже стара народна – човек се чеше тамо где га највише сврби.
Има аутор још неколико ствари на уму које се уклапају у ову тему. Нису у тој мери фрустријајуће за инжењере као претходно речено, али нека се нађу у овом чланку.
Занимљива ствар је да ће инжењер на градилишту тешко успети да истера да се нешто уради баш онако како је он замислио. Уколико га увек расположени инвеститор и не омета у намери, некако је већ устаљена пракса да ће мајстор-пословођа знати бољи начин да се нека греда правилније армира, или нека оплата сигурније формира. И колико год да је инжењер упоран да своју намеру спроведе до детаља како је планирао, треба бити сигуран да ће мајстор оставити неки свој печат и да бар у нечему неће до краја урадити како је инжењер саветовао.
Проблематика када су инжењери стручног надзора из разноразних разлога натерани да потписују количине које нису изведене, или да одобравају квалитет радова/опреме нижи од пројектованог – такође је тема која заслужује посебан пост. У том истом посту могло би бити речи и о разлозима зашто одговорни извођачи оверавају документацију за градилишта које нису имали времена ни да обиђу, као и о притисцима на комисију за технички преглед објекта (опет инжењере) да потписују записнике да је контрола квалитета обављена, да су мерења рађена, а често ни објекат није баш оне површине и спратности какав је пројектом представљен.
О томе нешто опширније, како и рекосмо – неком другом приликом. Овде је, по жељи читалаца, аутор више времена посветио инжењерским мукама које су директна последица инвеститоровог урођеног организационо-пројектантског рефлекса. Мада, како рече један ауторов пријатељ – треба схватити инвеститоре, обично немају новца па су принуђени да се сналазе.
Остаје недоумица како завршити овај чланак, а да читалац не падне у депресију (заједно са аутором). Па рецимо да нису инвеститорски захтеви једини кривац за муке инжењера на градилишту. Криви су и сами инжењери, јер – дубоко у души уживају у свом послу, па терају даље, какви год да их проблеми снађу.
