Korupcija – rak građevinarstva

Iako su, verujem, čitaoci navikli da se na ovom blogu teme uglavnom obrađuju na veseo i šaljiv način, evo teme gde veselju i dobrom raspoloženju nema mesta. Koliko je korupcija zastupljena u građevini, kako se protiv te pošasti običan čovek bori, tema je koju ne možemo izbeći ni na ovom mestu. A veselićemo se zajedno kada se korupcija, kao pojava i način života i poslovanja, iskoreni iz našeg društva.

Jedno ozbiljno istraživanje USAID-a sprovedeno 2020. kaže da više od 80% građana naše zemlje veruje da je korupcija najčešće prisutna u zdravstvu, inspekciji, i sudstvu, dok je policija u poslednjih godinu dana pala na četvrto mesto. Ovakvo mišljenje građana o institucijama svoje zemlje je poražavajuće, ali nažalost vrlo verovatno i tačno. A kada je reč o korupciji u privredi, onda je u prvom planu uvek građevinarstvo, valjda ne samo zbog količine novca koja prevazilazi sve ostale privredne grane, već i zbog lakoće skrivanja dela.

Još dvehiljadite nakon petooktobarske pobede Zoran Đinđić je izrekao poznatu rečenicu: „I kad se (čovek) upita gde je vlast kad mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kad se raziđemo nje više nema. A kad se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kad oni nisu tu, odgovor je – imaju“. Mislio je tada na mrežu službenika skrivenih duboko u institucionalnoj administraciji, lojalnih visokim državnim funkcionerima. A zna se da ti službenici nisu ideološki držali stranu političarima iz prethodne vlasti, već njihova privrženost vuče korene iz raznih nagrada (podmićivanja) koje su dobijali kako bi operativno sprovodili planove moćnijih.

Zanimljiva je studija Juen Juen Jang, profesorke političkih nauka na Univerzitetu u Mičigenu, koju je iznela u svojoj knjizi „Zlatno doba Kine: paradoks ekonomskog buma i korupcije“. Ona predlaže podelu na četiri nivoa korupcije: 1) Sitna korupcija – mito policajcu da ne piše kaznu, ili službeniku da „ne vidi“ grešku; 2) Naknada za brže rešavanje – mito službeniku da brže reši predmet; 3) Teške pronevere – zloupotrebe visokog položaja u državnom aparatu radi prisvajanja dobiti; i 4) Naknada za pristup – kada država daje dozvole velikim firmama za izvođenje velikih projekata. U stvari u knjizi je najzanimljivija teorija autorke da razvoju države na kratke staze čak i odgovara ovaj četvrti, najviši nivo korupcije, jer u kratkom roku proizvodi rast velikih investicija (obično infrastrukturni projekti), otklanja uska grla i otvara nova radna mesta.

Ali to kažu velike glave i naučne studije. A šta kaže praksa na našim gradilištima, u opštinskim kancelarijama… Čitaoci su navikli da se na ovom mestu uglavnom piše o sasvim prostim stvarima koje dotiču običnog čoveka (kao što su autor i čitaoci ovog bloga), a u vezi su sa građevinom. Autor je kroz svoju karijeru nailazio na razne primere primanja i davanja mita, koruptivnog ponašanja učesnika u više projekata i procedura. Pa evo kratkog osvrta proizašlog iz praktičnog iskustva. 

Javne nabavke – nisu svi tenderi za sve ponuđače

Dakle, neka institucija ili javno preduzeće objavljuju javnu nabavku – tender za prikupljanje ponuda za izvođenje radova ili pružanje usluga. Tom prilikom uslovi tendera se formiraju tako da obuhvate maksimum kapaciteta ciljane firme – pobednika tendera. Tako se na primer tenderskom dokumentacijom traži da ponuđač ima: najmanje onoliko zaposlenih inženjera koliko ih u stvarnosti ima gađani ponuđač, toliko ostalih zaposlenih, toliko različite opreme koliko je u stvarnosti ima i tako dalje. Time se iz igre izbacuju svi oni potencijalni ponuđači koji imaju manje sopstvene kapacitete, iako za konkretan posao najčešće nisu ni potrebni svi traženi uslovi. Autor je u karijeri imao slučaj nabavke u kojoj je uslov za učešće ponuđača bio posedovanje određene količine skele, iako je predmet nabavke bila zamena svih kancelarijskih vrata u zgradi jedne gradske uprave. Valjda je skela bila potrebna da se na nju stavi tabla sa upozorenjem „pazi – skela“.

Još jedna prilično česta situacija kod javnih nabavki koja „miriši“ na sumnjivu je kada naručilac najpovoljniju ponudu, i to po pravilu najjeftiniju, odbaci kao nepotpunu, samo zato što ima neki formalni (proceduralni) nedostatak obično takav da se u kratkom vremenskom roku može korigovati. A ako je pritom osim te – najpovoljnije ponude, stigla još samo jedna i ta je u svemu ispravna i prihvatljiva, e onda je stvar više nego sumnjiva.

Procedura izdavanja građevinskih dozvola – nisu svi investitori jednaki

Iako je uvođenje CEOP – platforme za podnošenje elektronskih zahteva u velikoj meri unapredilo proceduru ishodovanja dokumentacije u izgradnji, deluje da je na korupciju u ovom segmentu građevinarstva uticao u mnogo manjoj meri.

Veliki projekti koje inicira sam državni vrh i za koje se donose leks-specijalisi, a gde takođe postoji mogućnost korupcije, nisu tema ovog posta, mada će se u nekom narednom verovatno naći.

Inspekcija na gradilištu – nedostaje dokumentacija koju rešava firma bliska inspektoru

E tu će vam dragi čitaoci, autor iz ličnog iskustva reći da vrlo često (može se reći na dve trećine gradilišta), ovakvi zahtevi dolaze od inspekcije rada a ne od građevinske inspekcije. Dakle, traži se dokumentacija vezana za zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i podzakonska akta. Kako se inspektorima vraća usluga preporuke pojedinih „pouzdanih firmi“ autor se opet trudio da nikad ne sazna, ali se takođe i potrudio da baš od tih firmi nikad ništa ne traži.

Katastar – naknada za ubrzanje postupka

Veoma kratko ćemo se ovde zadržati – koliko da zaključimo da opet neki investitori ne čekaju toliko koliko neki drugi. I još toliko da primetimo da je moguće platiti republičku taksu za ubrzanje predmeta. Dakle, ozvaničena korupcija!?! Ipak, da se čitaoci ne obraduju – i pored plaćene takse oni manje srećni čekaju, rekao bih, isto kao i da nisu platili taksu. Ona prava taksa ne plaća se u pošti preko uplatnica, zna se gde se plaća a i zna se kolika je tarifa. I to će vam dragi čitaoci, geometri sa velikom preciznošću reći.

Korumpirani nadzorni organ

Na gradilištu ponekad biva upravo suprotno. Dragi moji čitaoci, autor vam imenom i prezimenom može nabrojati tri inženjera koje lično poznaje i koji su u nekom od poslova imali dogovor sa izvođačem i overavali veće količine od onih stvarno izvedenih, za šta su bili „nagrađivani“ nakon što investitor po obračunu isplati izvođača.

Po ličnom ubeđenju pisca ovih redova, veće sramote za struku nema. Nema ni opravdanja za ovakve postupke.  

Korumpirani projektant

Kako zakonom nije dozvoljeno da se na javnim nabavkama precizira jedan proizvođač opreme, to projektanti u praksi obično precizno navode tip opreme ciljanog proizvođača, dodajući iza toga deo rečenice „ili sličan proizvod drugog proizvođača istog kvaliteta“. Zna se da se u 90% slučajeva bira ona oprema specificirana u predmeru. Pa ako se radi o skupoj elektro-galanteriji, automatici, opremi za klimatizaciju, eto projektantima zarade nakon unapred usaglašenog procenta.

Kao i u prethodnom slučaju – velika je to sramota za struku.

Zaključak

Korupcija je kompleksna tema nad kojom su se i mnogi filozofi duboko zamislili. Zašto je u nekim delovima sveta skoro uopšte nema, dok je u drugima deo nacionalne kulture – ostaje za sada nejasno i mnogo pametnijim glavama od autora ovog teksta. Ono što je svima jasno, pa verovatno i onima koji su se o nju okoristili, jeste da je korupcija u jednom društvu slična raku u čovekovom organizmu. Ako se ne otkrije i ne leči na vreme i dozvoli da metastazira, uglavnom ubija organizam.