Доживљај од пре неколико година и данас памтим као један од честих тријумфа глупости у грађевинској пракси. Да несрећа буде гора, иста глупост се понавља у готово 100% случајева када се јави слична ситуација на иоле већем пројекту. А ево о чему се ради.
Озбиљан инвеститор, позната фирма из области петрохемије, наравно нећемо спомињати имена, гради озбиљан комплекс објеката и то, погодићете, без грађевинске дозволе. Будући да се ради о нафтној индустрији закон прописује такозвану велику грађевинску дозволу – за оне који нису упућени то је случај када је издавање дозволе за градњу у надлежности министарства. Дакле, све на највишем нивоу. Разлоге зашто се у градњу кренуло „на црно“ нећемо сада набрајати, бавимо смо тим разлозима у другим постовима, тек ситуација је таква да је, у тренутку када писац ових редова долази на пројекат, око осамдесет посто комплекса већ изграђено. Инвеститор постаје свестан проблема у којем се налази и тражи решење од струке. Спреман је да плати, „нека кошта шта кошта“ само да се уђе у оквире закона, јер полако крећу упозорења разних „отаца“ – општинских, градских, покрајинских, а богами и републичких. До сад су им гледали кроз прсте, ваљда због потенцијалног отварања нових радних места итд, како већ иде та политичка прича, али сада су већ сви у страху од неког изнад.
Инжењерски тим у чијем је саставу и аутор овог поста, на градилишту затиче следећу ситуацију. Пројекти недовршени, недоречени, помало чудна конструкциона решења, без довољно детаља. Нема генералног извођача радова већ радове изводи неколико фирми, углавном локалних предузетника уз скроман асортиман опреме и још скромније мајсторске способности. Један извођач задужен за ископ и нискоградњу, други за челичну конструкцију, трећи за бетонске радове, још два извођача у машинском делу, и два за електричне инсталације (један за јаку, други за слабу струју). Фигурише ту још неколико мањих извођача ангажованих на мањим специјализованим пословима. Сви они имају директне договоре са инвеститором, а уговора је свега неколико потписано. Стручни надзор обављају референти и оперативци запослени код инвеститора, како рекоше „не морају сви баш да буду инжењери, важно је да знају посао“. Класичног руководиоца радова нема, о тиму за координацију нико није ни сањао, а радове воде опет запослени код инвеститора (знају људи посао). Што се документације тиче – мрка капа, ни градилишног дневника, ни атеста за материјал, ни…
У таквој ситуацији дакле, инвеститор се „узима у памет“ и ангажује консултантски тим да се ситуација стави под контролу, све са циљем да се радови на градилишту наставе, али у оквирима закона. Решење се спроводи у неколико корака.
- Ради се комплетна пројектна документација, усклађена са фактичким стањем на терену, и што је важније допуњена да испуњава све што закон прописује. Пројекат се састоји делом од старе документације, која се коригује тамо где су решења неспретно урађена или не одговара изграђеном стању, делом од потпуно нове (најчешће за оне објекте који су изграђени без икаквог пројекта).
- Паралелно са кораком 1. ради се на накнадном испитивању квалитета изведених радова и уграђеног материјала – ваде се узорци из важнијих делова конструкције (бетон, челик…), раде се испитивања електроинсталација, као и можда најважнија испитивања заварених веза код цевовода.
- Након завршених пројеката аплицирано је за грађевинску дозволу, а она је после месец дана и добијена.
- Уједно се инсистирало на потписивању уговора са свим извођачима који су до сада били ангажовани на пројекту, јер је процењено да се радови који су већ били у одмаклој фази наставе са истим извођачима. Свако од њих је уз потписивање уговора достављао решење о именовању руководиоца радова и одговорног извођача радова.
- Сваком од извођача наложено је да од момента добијања потврде пријаве радова настави са радовима на градилишту, овог пута уз обавезно достављање доказа о квалитету материјала и свакодневно вођење грађевинског дневника.
Резултат претходног је да се радови на градилишту настављају и то у складу са законом, али остаје проблем како у градилишним дневницима приказати радове који су се изводили у периоду пре добијања грађевинске дозволе. И да ли их уопште и приказивати. Треба рећи да је у оваквим ситуацијама обичај да се дневници антидатирају и да се прикаже да су сви радови изведени након добијања дозволе, што ће рећи брзином светлости. Е, ту долазимо до поенте ове приче!
Консултантски тим предлаже да се све одради без сакривања и превара. Грађевински дневници, факат нису вођени у време извођења спорних радова и став је да их сада не треба фалсификовати, као уосталом ни било који документ. Тим предлаже да се уместо уобичајеног фалсификовања документације формира један свеобухватан извештај о затеченом стању на терену, којим би се приказало стање изграђености комплекса (описи сваког објекта уз прилагање фотографија), и стање документације (пројектне, градилишне, атестне, опште). Овакав извештај без скривања приказао би ситуацију пре добијања грађевинске дозволе, а њиме би се додатно указало на све пропуштене контроле квалитета које више нису могле бити спроведене (рецимо збијеност тла испод објеката) што је и прилика да се посебно обрати пажња на последице које би евентуални лош квалитет изведених радова оставио.
Ал не лези враже – комисија за технички пријем која је у међувремену именована, није схватила значај предлога консултантског тима. У Правилнику о вршењу техничког прегледа налазе реченицу која дословце гласи: „Технички преглед објекта или његовог дела, не може се вршити ако је објекат, односно његов део, изграђен без грађевинске дозволе“, и за њу се држе као пијан за плот.
Није помогло ни објашњење консултантског тима да се реченица односи на случај када објекат никада не добије грађевинску дозволу, није помогао ни став инвеститора (чији су се представници показали као веома разумни) који је подржавао предлог консултаната.
Ствар се ипак завршила као и многе до тада. Грађевински дневници и комплетна документација су фалсификовани – накнадно написани и антидатирани. Грађевинска инспекција се наравно правила да је све у реду и да је навикла да извођачи у рекордном року изводе радове, а комисија за технички пријем се правила да никако не може да закључи да је документација фалсификат.
Како рекох негде на почетку – тријумф глупости, а сада додајем и лицемерја. Да ли се људи плаше да кажу или да чују истину? Шта спречава грађевинску инспекцију да напише извештај у којем ће изнети претпоставку да је објекат започет пре издавања грађевинске дозволе? Да ли је у питању страх од губитка радног места као и у случајевима који нису везани за грађевинску струку?
Да ли је можда у питању само људска лењост, јер ипак је теже урадити нешто (написати извештај, започети процедуру…) по први пут? А сасвим је вероватно и да се ради о нестручности, а тога ћемо се нагледати у свим структурама, институцијама, управама, предузећима… Зато ћемо о томе и писати на овом месту, кад на другом не може.
