Odavno je opštepoznata stvar da je Srbija zemlja sa najviše fudbalskih selektora. Većina njih sedeći u kafani i gledajući utakmicu na TV-u, viče na onog jedinog pravog selektora, savetujući mu koju taktiku da pripremi, i kojeg igrača da izvede na teren. Manje je međutim poznato da je naša zemlja, osim fudbalskih, rodila i neverovatan broj građevinskih stručnjaka. Autor teksta ne može da odoli da ne iznese par zanimljivih zapažanja u vezi sa ovom pojavom.
Prvo je da su baš ti fudbalski znalci po pravilu uvek i građevinski stručnjaci – dva u jedan, što se kaže.
Drugo – slično kao u fudbalu, veoma je malo takvih stručnjaka među ženama, daleko veći broj (rekao bih i celih 100%) regrutuje se u jačem polu.
I treće i najzanimljivije je da su, uobičajeno ovi fudbalski i građevinski znalci svoj zenit u karijeri dostigli šutirajući loptu na lokalnom terenu za mali fudbal, odnosno mešajući malter na nekom gradilištu.
Čitalac naravno pogađa da u ovom tekstu neće biti reči o školovanim građevinskim tehničarima i inženjerima, jer njih ne krase prethodno navedene zanimljivosti. Ako ništa drugo, među njima je približno isti broj žena i muškaraca (i tako treba da ostane), pa bar po tome ne odgovaraju prethodnim opisima . Misli se na onu vrstu ljudi koji su uvek spremni da daju „prijateljski“ savet komšiji koji gradi kuću ili garažu, a naročito vole da ukažu na greške koje ovaj čini pri gradnji. I čini mi se da, šta god i kako god čovek radio, oni baš za taj način nalaze da je iz nekog razloga loš i savetuju kako se to lakše, brže i kvalitetnije može uraditi. Njihove savete obično prati rečenica: „Što se mene tiče, ti nastavi tako, al’ nemoj da kažeš da te nisam upozorio kad ti se sruši.“
Ako se dovodi u pitanje činjenica da se samozvani stručnjaci petljaju samo u građevinu, i sumnja se da su to možda univerzalni pametnjakovići koji se razumeju u sve, ova teza će odmah biti opovrgnuta. Naime, iako je po struci građevinski inženjer, autor je ujedno i elektro-tehničar, i kao takav odgovorno vam tvrdim – malo ko se petlja u elektriku. Uglavnom su ljudi svesni da to ne znaju, prepuštaju posao majstorima i spremni su da za tu uslugu plate. Slično je i sa, recimo, knjigovodstvom. Kod građevine pak, stvar je dijametralno suprotna.
Ustaljeno je kod nas da ljudi sami sebi grade kuće – sami kontrolišu majstore, kupuju materijal, koordinišu radove. Retko kad se angažuje firma koja izvodi radove „ključ u ruke“, i dobro je da je tako ako ljudi na kraju budu zadovoljni kvalitetom a prođu jeftinije. Nevolja je kada neki od tih samostalnih graditelja sebe uveri da je bogom dan za neimara, pa u želji da svima pokaže taj svoj prirodni rođenjem stečen talenat, počne svoju okolinu da obasipa savetima i uputstvima. Najčešće „inženjer“ ne ustukne ni pred problemima i radovima sa kojima se nije susreo u svojoj bogatoj karijeri, već i o tome ima unapred izgrađeno mišljenje i nepokolebljiv stav.
E tu se autor, a verujem i mnogi čitaoci, naslušao kojekakvih gluposti i nesuvislih komentara. Pa tako samozvani graditelj obično zna: kolika treba da je visina grede ili debljina ploče, koliko armature staviti u koju zonu, kako rasporediti uzengije (mada po njemu vrlo često nisu ni potrebne), zašto je „obična“ armatura mnogo bolja od mreže, kolika treba da je širina temelja, koliku debljinu sloja nasipa staviti ispod kojeg opterećenja… i da ne nabrajam više. Navešće se ovde, ilustracije radi, samo nekoliko saveta i konstatacija koje je autor čuo/dobio od raznih građevinskih „stručnjaka“ tokom izvođenja radova.
Zašto stavljaš toliko uzengija u stub, one ti služe samo da povežu ove glavne šipke? Ne troši novac bezveze.
Uopšte uzev, uzengije su uvek na meti „stručnjaka“i koliko god da ih stavite u gredu ili stub, oni će vam tvrditi da su to bačene pare, pri čemu se obično pozivaju na reči jednog od njihovih bliskih prijatelja – naravno najboljeg statičara u ovom delu svemira.
Kod temeljnih traka je najvažnija uzdužna armatura, ova poprečna ti ne treba. Takođe, kod temelja ti je važna visina (koliko si duboko u zemlji), širina stope je nebitna.
Pri ojačanju grede svejedno ti je da li je armatura u gornjoj ili donjoj zoni, bitno da je staviš.
Najvažnije je da je nadvratnik jak jer je to najjače mesto na kući – ako dođe do zemljotresa, uvek treba stati ispod nadvratnika.
Ispod behatona moraš staviti sloj kamena minimalne debljine 40cm. To ti je najvažniji sloj, i ako tako uradiš nema veze šta je ispod i da li je dobro zbijeno.
Čuo je autor po raznim gradilištima ovakvih komentara još, ali ih ostavlja za neku drugu priču. Ipak, nabrajanje prethodnih saveta vodi nas do još jedne zanimljivosti kojoj ne mogu da odolim, a evo o čemu se radi. Štagod i kakogod radili, „stručnjak“ će vam uvek naći da je taj način pogrešan. Pravilo kaže da ukoliko vam je u projektu data slabije armirana greda, „stručnjak“ će se začuditi „projektantskom neznanju“ i naravno savetovati da u tu gredu ubacite dodatno ojačanje, jer „ona nosi najveće opterećenje u objektu“, a vrlo često „štiti i od zemljotresa“. Ukoliko projekat u toj istoj gredi predviđa jaku armaturu „stručnjak“ će se opet začuditi, ovog puta zato što „ta greda ne nosi ništa osim same sebe“. Kao i kod armature, ove „statičarske gromade“ vrlo često nalaze grešku u debljini sloja nasipa, pa je tu pravilo da ako projekat kaže da je debljina 10cm, oni obavezno preporučuju ne manje od 40cm, i obrnuto – ako je projektovano 20cm (retko kad je u projektu više), tu je obično dovoljno „samo posoliti kamenom“.
Savete ovih stručnjaka obično su prepoznatljivi po tome što se završavaju rečima „tako uradiš i neće to nikud“. Po pravilu, ove reči su uvek na kraju, valjda da ulepšaju i kod onoga što savete sluša stvore idiličnu sliku – poput preliva na sladoledu.
Zato dragi moji čitaoci – pozivam vas da zajedno ne slušamo umišljene neimare, samozvane stručnjake i neostvarene inženjere. Njihovo obrazovanje obično nema nikakve veze sa strukom u kojoj dele savete, baš kao i u fudbalu; njihovo znanje sigurno nije veće od vašeg, koji pokušavate (i uglavnom uspevate) da izgradite svoj dom; njihove preporuke obično ne donose uštedu već naprotiv, dodatni trošak; a njihova reč ne vredi mnogo, da vredi oni bi ih stavljali na papir i potpisivali.
Ako autor sme da posavetuje a da ne bude svrstan u „stručnjake“ – radite onako kako piše u projektu. Taj je projekat ipak neko potpisao, a čim je potpisao onda iza toga stoji. Ako nečeg što vam treba i nema u projektu – pokušajte da razmislite o problemu, autor je siguran da će rešenje biti daleko ispravnije od bilo kojeg saveta „stručnjaka“.
