Autor vam je, dragi čitaoci, pored četvrt veka provedenog u ovoj napaćenoj struci, pre neki dan prvi put odradio jednu „belu tavanicu“. I sledi nam opis tog iskustva i poneki zaključak.
Bela tavanica naziv je za „YTONG“ polumontažnu sitnorebrastu međuspratnu konstrukciju. Kao i kod vrlo slične ali daleko više upotrebljavane „fert“ tavanice – noseći elementi su gredice koje se formiraju od binora i dodatnog ojačanja, a na gradilište stižu sa izbetoniranom donjom zonom.
Jedina razlika između jednih i drugih gredica je što se kod ferta binor ubacuje u glinenu kanalicu pa zatim betonira, dok kod itonga nema kanalica – binor se stavlja u oplatu pa se betonira u visini od 3cm.
U samom sistemu nošenja opterećenja, postoji međutim veoma bitna razlika između ove dve tavanice, i opisaćemo je kratko jer je važna za dalju priču. Za razliku od ferta, kod itong tavanice ispunski blokovi izrađeni su od itongovog penastog betona (nekad su ga zvali „siporeks“), i što je najveća razlika – ti ispunski blokovi ostaju stalni noseći elementi, čak i u fazi korišćenja objekta. Posledica ovog poslednjeg je što bela tavanica ne traži betoniranje pritisnute ploče kako bi se premostio prostor između gredica, već ispunski blok sam premošćava taj raspon. Dakle, nema ploče – betonira se samo gredica u visini 15cm, odnosno ležajnica koja predstavlja ukrućenje u poprečnom pravcu
Ali da ne duži autor previše, verovatno većina čitalaca zna dosta toga (ako i ne zna, informisaće se na drugim sajtovima) – nego da se pređe na problematiku zbog koje je nastao ovaj članak.
Prilikom montaže blokova na već poduprte gredice, u nekoliko navrata se dešavalo da betonski deo gredice pukne u svom bočnom delu – baš tamo gde se falcom oslanja ispunski blok. Evo i nekoliko slika dole, da čitaocu jasnije bude. Budući da je betonski blok noseći element u sklopu tavanične konstrukcije, gubitkom svog oslonca na gredicu, blok propada i u tavanici se otvara rupa. Složiće se i oni manje stručni čitaoci – nije dobro rupe imati između dve etaže (bar ne tamo gde nisu projektom predviđene).
Zašto se ovo dešava – prava analiza tražila bi daleko veći prostor od ovog članka, ali skratiće pisac priču (bar koliko je moguće).
Slika levo dosta govori. Da bi uopšte mogao da smesti binor u gredicu širine 9cm, izvođač je prinuđen da presuje binor (smanji mu širinu). Budući da se blokovi svojim falcom oslanjaju na betonski pojas gredice, opet smeta binor, pa ga je potrebno dodatno presovati. Kada se binor toliko presuje koliko je neophodno, ispada da bočni delovi betonskog pojasa gredice uopšte nisu armirani. Gredica je na mestu oslanjanja bloka opterećena nešto većom smičućom (transverzalnom) silom, koju zbog već opisanog presovanja binora, beton gredice prima bez podrške armature. Inženjeri će se sigurno setiti lekcije u kojoj se uči način prijema ovih sila armaturom kod kratkog elementa na montažno-betonskom stubu. Ukoliko gredica nije odležala, već se na gradilište isporučuje odmah nakon betoniranja (a to nije redak slučaj) dok beton ne dostigne svoju punu marku, za očekivati je da neće imati dovoljnu nosivost ni za prijem sile oslanjanja bloka beton. Takođe, ako iz bilo kog drugog razloga beton gredice ne dostigne projektovanu čvrstoću, kolege na gradilištu su u problemu.
A kako se može rešiti? Autoru na pamet pada nekoliko intervencija. Evo ih redom:
- Oblikovanje binora pre betoniranja donjeg pojasa gredice
Ukoliko se za presovanje binora (koje proizvođač gredica sigurno radi) koriste prese, možda nije teško istom presom ga oblikovati na način prikazan slikom. U tom slučaju bi se donje dve podužne šipke binora, a delom i dijagonale, našli na napadnoj liniji sile oslanjanja bloka, što bitno popravlja oslonačku nosivost. Ovo rešenje, naravno, podrazumeva prese, koje moguće proizvođač gredica nema, pa nije uvek izvodljivo.
- Ubacivanje dodatne horizontalne poprečne armature u donji pojas gredice
Radi se o kratkim savijenim ukosnicama slabijeg preseka (obično Ø6, mada može i manji ako ga ima u prodaji), postavljenim na razmaku 10-12cm, kroz koje se može provući dodatna armatura za ojačanje gredice. Mana ovog rešenja može biti činjenica da je potrebno naručivati ukosnice, što komplikuje posao oko proizvodnje gredica.
- Ubacivanje češljeva isečenih od armaturnih mreža
Predstavlja možda i najjednostavnije rešenje od prikazanih. Češalj se pravi od jednog „okca“ mreže koje se seče na širinu da može da se smesti u donji pojas gredice. Ovakva dva češlja bi se ubacivala sa svake strane gredice. Podužna armatura češlja ujedno će biti i dodatna podužna armatura same gredice, dok će ova poprečna kako-tako sadejstvovati sa betonom gredice u prijemu sile oslanjanja ispunskog bloka.
Iskusnim inženjerima sigurno će pasti na pamet i neko jednostavnije rešenje, dok će mlađe kolege (kojima je teorija sa fakulteta svežija) osmisliti rešenje sa bolje postavljenom armaturom. U ovo je pisac ovog članka siguran.
Kakogod bilo, bela tavanica pokazala se kao dobro rešenje na objektu koji je autor gradio, a na kojem je ona usvojena prvenstveno zbog daleko manje težine u odnosu na druge opcije. Čini se da njene osobine isto tako do punog izražaja dolaze ako se primeni kao krovna ploča, kada penobeton doprinosi boljoj termoizolaciji baš na mestu gde je neophodna.
Takođe, u onim slučajevima kad ljudi svoje porodične kuće grade u sopstvenoj režiji, uz pomoć komšija i prijatelja, bela tavanica je odličan izbor, jer nema gornje pritisnute ploče, pa se gredice i malo horizontalnih serklaža lako izbetonira ručnom mešalicom.
U nedostatke, sem prethodno opisane problematike, može se upisati i činjenica da se gredice do te mere tipizirane da se ne mogu naručivati prema statičkom proračunu korisnika. Njih fabrika pravi u ukupno osam tipova, pri čemu svaki tip gredice ima tačno određenu dužinu kao i tipsku armaturu. Ukoliko su na gradilištu potrebne gredice čije su dužine ili potrebna armatura različite od fabričkih, neophodno je naručiti duži tip pa ih na gradilištu seći na potrebnu dužinu.
Treba na kraju pohvaliti proizvođača itong tavanice i uostalom proizvođača kompletne palete građevinskih proizvoda od penobetona (da baš ne spominjemo nazive firmi), čija tehnička podrška uvek vrlo ljubazno reaguje na zahteve sa gradilišta, i od kojih je pisac ovih redova mnogo naučio. Ipak, iako se slažu da su intervencije na gredicama predložene u ovom članku dobro rešenje, isto ne mogu da usvoje. A razlog je kako kažu – kompletan sistem je već patentiran, bilo kakva izmena nije dozvoljena, jer bi potencijalno mogla da ugrozi nosivost konstrukcije.
Pa neka ovo onda bude jedina stvar u kojoj se autor neće složiti sa proizvođačem. On veruje da uvek treba raditi na poboljšanju postojećeg – nekad čovek pravi bolju tavanicu od postojeće, a svaki dan od sebe bolju osobu od one jučerašnje.
Ali ako se krene dalje u ovo poslednje razmišljanje, završićemo na nekom filozofskom blogu. A i autor i čitaoci se još uvek najbolje snalaze u građevini.
