Iznenađuje činjenica da je veoma mali broj inženjera čuo da je u avgustu 2020. donet Pravilnik o stručnim poslovima koje obavljaju licencirani inženjeri (link na slici pored).
Iako je na snazi već skoro dve godine, njegovu primenu ne iniciraju ni referenti u opštinskim upravama pa ni građevinski inspektori, a oni bi trebalo da su najupućeniji u novousvojenu zakonsku regulativu. Čak i autor ovog posta, inače neko ko u svojoj okolini važi za poznavaoca stručne legislative, do nedavno za ovaj pravilnik nije znao.
A ispostavilo se – bolje da nije ni saznao. Evo priče.
Ministarstvo je u već rečenom pravilniku redefinisalo opise stručnih poslova u projektovanju i izvođenju, koje obavljaju licencirani inženjeri svih struka. Takođe su redefinisane, a i potpuno promenjene sve šifre inženjerskih licenci.
Pre nego što nastavimo treba kratko podsetiti da je Inženjerska komora Srbije još davnih godina uvela licenciranje inženjera, što je bio ogroman korak napred i pun pogodak u smislu struke. Tada su prvi put propisani stručni poslovi koje inženjeri mogu da rade, uzimajući u obzir fakultet koji su završili kao i stručnu oblast u kojoj su ostvarivali poslovne rezultate. Uglavnom su stručni poslovi za svaku od licenci bili pravilno raspodeljeni.
Inženjer bilo koje struke u svom radu nije imao ograničenja u pogledu uže stručne specijalnosti, ali mu je bilo dozvoljeno da radi i manje poslove u okviru šire struke. Tako je recimo građevinski inženjer hidrotehnike bez ograničenja smeo da projektuje i izvodi hidrotehničke objekte, ali mu je bilo dozvoljeno i da radi projekte konstrukcija za manje ozbiljne objekte (manje spratnosti, raspona, itd), što je i ispravno jer je na fakultetu slušao predmete iz konstrukcija, naravno u mnogo manjem obimu nego konstruktivac. Slično je bilo i u ostalim strukama – mašinstvo, elektro… Svi inženjeri su manje-više bili upoznati sa poslovima koje im licenca dozvoljava i stvar je funkcionisala skoro dvadeset godina. E, tu dolazi poenta.
Ministarstvo 2020. godine naprasno donosi pravilnik kojim poništava raniju odluku Inženjerske komore Srbije i nanovo precizira koje poslove mogu da rade inženjeri imaoci odgovarajućih licenci. I tu pravi vrlo radikalan rez. Novi pravilnik dozvoljava inženjerima da rade isključivo i samo one poslove koji spadaju u njihovu usko-stručnu specijalnost, a opet zabranjuje čak i najprostije poslove iz šire oblasti struke.
Tako se recimo elektroinženjerima – imaocima licence za energetske instalacije, zabranjuje da projektuju ili izvode radove na instalaciji jednog običnog interfona. Za takav izazov i podvig kakav predstavlja montaža kućnog interfona potrebno je da se inženjer koji je imalac jedne druge licence (čija uža specijalnost su elektronika i telekomunikacije), uhvati u koštac sa problemom i reši ga. Zakonodavac smatra da takvom problemu onaj energetičar nije dorastao.
Ovakvih primera ima još. Da li je autor subjektivan ili najviše razgovara sa kolegama iz struke, tek deluje da su najteže pogođeni inženjeri građevinske struke. Tako je recimo građevinskim inženjerima hidrotehnike i niskogradnje zabranjeno da izvode, a naročito da projektuju konstrukcije čak i najmanjih objekata visokogradnje.
Deluje apsurdno, ali istina je da inženjeru niskogradnje, dakle onom koji projektuje ozbiljnu putnu i železničku infrastrukturu uključujući aerodrome, nije dozvoljeno da potpiše projekat jednog zidanog toaleta. Dakle ve-ce, to konstrukcijsko čudo visokogradnje prevazilazi okvire njegove licence, pa odgovornost mora da snosi inženjer konstruktivac.
Možda ponajmanje pravilnik pogađa arhitekte, mada autor i ovde dozvoljava mogućnost da ga proglase subjektivnim. Arhitektama je, naime, izbačena mogućnost projektovanja konstrukcija za manje složene objekte, ali im je i dalje dozvoljeno projektovanje unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije. Naravno, arhitektonski fakultet u svom nastavnom programu ima predmet koji se bavi kućnim instalacijama i ovaj segment projektovanja im s pravom pripada. Ali isto tako studenti arhitekture tokom školovanja slušaju i nekoliko predmeta iz oblasti građevinskih konstrukcija, i mišljenje autora je da im je ukidanjem mogućnosti projektovanja konstrukcija manjih objekata učinjena nepravda. Štaviše, autor poznaje nekoliko arhitekata za koje pouzdano zna da su i te kako dorasli ovom problemu.
Bilo kako bilo – zakonodavac je jasan. Odredbama novog pravilnika oštetio je sve inženjere i bespotrebno uneo pometnju.
Svima su iz opisa izbačeni poslovi koji ne spadaju u njihovu usku specijalnost, pa makar ti poslovi bili i oni najprostiji, poput projektovanja poljskog ve-cea. Kako je i rečeno, izuzetak su arhitekte kojima je ostavljena mogućnost projektovanja unutrašnjeg vodovoda. Oni zlonamerniji reći će da je pravilnik sastavljao arhitekta koji nije vičan projektovanju konstrukcija, ali je ljut na inženjere svih ostalih struka.
Za kraj, zanimljivo je kako je autor saznao za postojanje novog pravilnika. Naime, građevinska inspektorka kontrolisala je temelje jednog omanjeg priručnog magacina na stovarištu građevinskog materijala, objekat recimo nešto ozbiljniji (mada ne mnogo) od već pominjanog poljskog ve-cea.
Prilikom te svoje redovne kontrole inspektorka je primetila da je arhitektonski deo projekta potpisao pisac ovih redova, koji je inače građevinski inženjer konstruktivac. Srećom, inspektorka je bila jedna od retkih koji su sa novim pravilnikom upoznati, pa je pravovremeno upozorila autora da mu je oduzeto ranije pravo izrade arhitektonskih projekata za male objekte koji ne uživaju bilo kakav nivo ambijentalne zaštite. Kasnije je autor došao do saznanja da mu za ovaj strašan delikt zakonom preti – nećete verovati – krivična prijava, uz novčanu kaznu i oduzimanje licence.
Kaže naš narod: „Ko se jednom o mleko opeče, taj kasnije i u jogurt duva“. Nakon opisanog iskustva autor će sledeći put dobro razmisliti kada ga komšija u selu, kao onomad, zamoli da mu uz dva piva nacrta lep svinjac.
