Doživljaj od pre nekoliko godina i danas pamtim kao jedan od čestih trijumfa gluposti u građevinskoj praksi. Da nesreća bude gora, ista glupost se ponavlja u gotovo 100% slučajeva kada se javi slična situacija na iole većem projektu. A evo o čemu se radi.
Ozbiljan investitor, poznata firma iz oblasti petrohemije, naravno nećemo spominjati imena, gradi ozbiljan kompleks objekata i to, pogodićete, bez građevinske dozvole. Budući da se radi o naftnoj industriji zakon propisuje takozvanu veliku građevinsku dozvolu – za one koji nisu upućeni to je slučaj kada je izdavanje dozvole za gradnju u nadležnosti ministarstva. Dakle, sve na najvišem nivou. Razloge zašto se u gradnju krenulo „na crno“ nećemo sada nabrajati, bavimo smo tim razlozima u drugim postovima, tek situacija je takva da je, u trenutku kada pisac ovih redova dolazi na projekat, oko osamdeset posto kompleksa već izgrađeno. Investitor postaje svestan problema u kojem se nalazi i traži rešenje od struke. Spreman je da plati, „neka košta šta košta“ samo da se uđe u okvire zakona, jer polako kreću upozorenja raznih „otaca“ – opštinskih, gradskih, pokrajinskih, a bogami i republičkih. Do sad su im gledali kroz prste, valjda zbog potencijalnog otvaranja novih radnih mesta itd, kako već ide ta politička priča, ali sada su već svi u strahu od nekog iznad.
Inženjerski tim u čijem je sastavu i autor ovog posta, na gradilištu zatiče sledeću situaciju. Projekti nedovršeni, nedorečeni, pomalo čudna konstrukciona rešenja, bez dovoljno detalja. Nema generalnog izvođača radova već radove izvodi nekoliko firmi, uglavnom lokalnih preduzetnika uz skroman asortiman opreme i još skromnije majstorske sposobnosti. Jedan izvođač zadužen za iskop i niskogradnju, drugi za čeličnu konstrukciju, treći za betonske radove, još dva izvođača u mašinskom delu, i dva za električne instalacije (jedan za jaku, drugi za slabu struju). Figuriše tu još nekoliko manjih izvođača angažovanih na manjim specijalizovanim poslovima. Svi oni imaju direktne dogovore sa investitorom, a ugovora je svega nekoliko potpisano. Stručni nadzor obavljaju referenti i operativci zaposleni kod investitora, kako rekoše „ne moraju svi baš da budu inženjeri, važno je da znaju posao“. Klasičnog rukovodioca radova nema, o timu za koordinaciju niko nije ni sanjao, a radove vode opet zaposleni kod investitora (znaju ljudi posao). Što se dokumentacije tiče – mrka kapa, ni gradilišnog dnevnika, ni atesta za materijal, ni…
U takvoj situaciji dakle, investitor se „uzima u pamet“ i angažuje konsultantski tim da se situacija stavi pod kontrolu, sve sa ciljem da se radovi na gradilištu nastave, ali u okvirima zakona. Rešenje se sprovodi u nekoliko koraka.
- Radi se kompletna projektna dokumentacija, usklađena sa faktičkim stanjem na terenu, i što je važnije dopunjena da ispunjava sve što zakon propisuje. Projekat se sastoji delom od stare dokumentacije, koja se koriguje tamo gde su rešenja nespretno urađena ili ne odgovara izgrađenom stanju, delom od potpuno nove (najčešće za one objekte koji su izgrađeni bez ikakvog projekta).
- Paralelno sa korakom 1. radi se na naknadnom ispitivanju kvaliteta izvedenih radova i ugrađenog materijala – vade se uzorci iz važnijih delova konstrukcije (beton, čelik…), rade se ispitivanja elektroinstalacija, kao i možda najvažnija ispitivanja zavarenih veza kod cevovoda.
- Nakon završenih projekata aplicirano je za građevinsku dozvolu, a ona je posle mesec dana i dobijena.
- Ujedno se insistiralo na potpisivanju ugovora sa svim izvođačima koji su do sada bili angažovani na projektu, jer je procenjeno da se radovi koji su već bili u odmakloj fazi nastave sa istim izvođačima. Svako od njih je uz potpisivanje ugovora dostavljao rešenje o imenovanju rukovodioca radova i odgovornog izvođača radova.
- Svakom od izvođača naloženo je da od momenta dobijanja potvrde prijave radova nastavi sa radovima na gradilištu, ovog puta uz obavezno dostavljanje dokaza o kvalitetu materijala i svakodnevno vođenje građevinskog dnevnika.
Rezultat prethodnog je da se radovi na gradilištu nastavljaju i to u skladu sa zakonom, ali ostaje problem kako u gradilišnim dnevnicima prikazati radove koji su se izvodili u periodu pre dobijanja građevinske dozvole. I da li ih uopšte i prikazivati. Treba reći da je u ovakvim situacijama običaj da se dnevnici antidatiraju i da se prikaže da su svi radovi izvedeni nakon dobijanja dozvole, što će reći brzinom svetlosti. E, tu dolazimo do poente ove priče!
Konsultantski tim predlaže da se sve odradi bez sakrivanja i prevara. Građevinski dnevnici, fakat nisu vođeni u vreme izvođenja spornih radova i stav je da ih sada ne treba falsifikovati, kao uostalom ni bilo koji dokument. Tim predlaže da se umesto uobičajenog falsifikovanja dokumentacije formira jedan sveobuhvatan izveštaj o zatečenom stanju na terenu, kojim bi se prikazalo stanje izgrađenosti kompleksa (opisi svakog objekta uz prilaganje fotografija), i stanje dokumentacije (projektne, gradilišne, atestne, opšte). Ovakav izveštaj bez skrivanja prikazao bi situaciju pre dobijanja građevinske dozvole, a njime bi se dodatno ukazalo na sve propuštene kontrole kvaliteta koje više nisu mogle biti sprovedene (recimo zbijenost tla ispod objekata) što je i prilika da se posebno obrati pažnja na posledice koje bi eventualni loš kvalitet izvedenih radova ostavio.
Al ne lezi vraže – komisija za tehnički prijem koja je u međuvremenu imenovana, nije shvatila značaj predloga konsultantskog tima. U Pravilniku o vršenju tehničkog pregleda nalaze rečenicu koja doslovce glasi: „Tehnički pregled objekta ili njegovog dela, ne može se vršiti ako je objekat, odnosno njegov deo, izgrađen bez građevinske dozvole“, i za nju se drže kao pijan za plot.
Nije pomoglo ni objašnjenje konsultantskog tima da se rečenica odnosi na slučaj kada objekat nikada ne dobije građevinsku dozvolu, nije pomogao ni stav investitora (čiji su se predstavnici pokazali kao veoma razumni) koji je podržavao predlog konsultanata.
Stvar se ipak završila kao i mnoge do tada. Građevinski dnevnici i kompletna dokumentacija su falsifikovani – naknadno napisani i antidatirani. Građevinska inspekcija se naravno pravila da je sve u redu i da je navikla da izvođači u rekordnom roku izvode radove, a komisija za tehnički prijem se pravila da nikako ne može da zaključi da je dokumentacija falsifikat.
Kako rekoh negde na početku – trijumf gluposti, a sada dodajem i licemerja. Da li se ljudi plaše da kažu ili da čuju istinu? Šta sprečava građevinsku inspekciju da napiše izveštaj u kojem će izneti pretpostavku da je objekat započet pre izdavanja građevinske dozvole? Da li je u pitanju strah od gubitka radnog mesta kao i u slučajevima koji nisu vezani za građevinsku struku?
Da li je možda u pitanju samo ljudska lenjost, jer ipak je teže uraditi nešto (napisati izveštaj, započeti proceduru…) po prvi put? A sasvim je verovatno i da se radi o nestručnosti, a toga ćemo se nagledati u svim strukturama, institucijama, upravama, preduzećima… Zato ćemo o tome i pisati na ovom mestu, kad na drugom ne može.
