Koliko god da je kratak period potreban za dobijanje građevinske dozvole – investitorima deluje kao večnost. Bili oni mali preduzetnici, velike korporacije, ili tek ljudi koji u dvorištu dižu garažu – građevinsku dozvolu retko ko čeka da bi započeo radove. A da budemo iskreni, kakvi god zakoni da se donesu i procedure usvoje, kod nas će dugo čekanje dozvole ostati tradicija koju ne napuštamo. Svi su saglasni da je nakon uvođenja CEOP-a bolje, ali daleko od idealnog, jer kao i ranije – uglavnom sve zavisi od opštine u kojoj se dozvola traži. Da li su razlog tome službenici u opštinskim upravama koji ne ispunjavaju očekivanu normu, loše organizovana javna preduzeća (imaoci javnih ovlašćenja – kako ih zakon naziva), poslovično spor katastar, ili projektanti koji greše pa im se predmeti vraćaju na doradu – tema je kojom ćemo se zabaviti u nekom od narednih postova. Tek, investitori se u svojoj žurbi odlučuju da sa izgradnjom krenu pre dobijanja građevinske dozvole.
Po pravilu, većina njih je svesna (mada vam to neće ni pod pretnjom javno izreći) da se u građevinu, a pogotovo u zakonsku praksu, ne razume dovoljno i zato bira svog poverljivog konsultanta. Ovog regrutuje među kolegama inženjerima, u skladu sa preporukama komšija, prijatelja… i od njega se naravno očekuje da zna sve. Od njega se očekuje da vizionarske ideje (koje investitoru ne manjkaju – naprotiv) pretoči u gradilišne skice, očekuje se da sa majstorima razmerava objekat, napamet zna kako koju gredu armirati, i još štošta što jednom prosečnom (ali nadasve kreativnom) investitoru može zatrebati pri gradnji.
Nakon što građevinska dozvola stigne, posao konsultanta je „samo“: da ispiše dnevnik od odgovarajućeg datuma, pripremi i antidatira papire, antidatira dokaze o kvalitetu materijala, pozove inspekciju da pogleda temelje… i „daj da se sprema tehnički prijem“ jer investitoru je sada hitna upotrebna dozvola – objekat treba stavljati pod hipoteku zbog kredita, ili već koji razlog za žurbu je u pitanju. Ova procedura se u žargonu zove legalizacija u redovnom postupku, a kada do nje jednom dođe onda nevericu izaziva količina inspiracije koju upotrebljavaju konsultanti prilikom rešavanja „administrativnih“ problema.
Autor ovog teksta i sam je bio u poziciji ovakvog konsultanta i više puta se našao što naš narod kaže „u nebranom grožđu“. Kada je jednom od retkih savesnih investitora rečeno, nakon što je posle 7 meseci dobio građevinsku dozvolu, da još uvek ne može da počne sa radovima već je neophodno da prijavi radove i da sačeka još sedam dana, pozlilo mu je u tom momentu toliko da mu je žena morala doneti šećera i vode ne bi li došao sebi. Kasnije tog dana je obećao da će se zakleti u najbližem manastiru da mu u ovozemaljskom životu više neće pasti na pamet da gradi, makar i lego kockicama.
Autor ne zna da li je ovaj investitor kasnije ipak promenio svoju odluku, ali zna da u njegovoj dosadašnjoj praksi nije bilo ni jednog slučaja u kojem nije bilo moguće ubrzati proceduru dobijanja dozvole. Ozbiljan sam kada ovo kažem – negde u ranijem tekstu nagovešteno je gde su najčešće zastoji, a najgora situacija je kada zastoji nastanu pri svakom od koraka.
Ova grupa postova bavi se problemima koji uzrokuju (ne)očekivano kašnjenje građevinske dozvole, kao i onim posledičnim – koji nastaju zbog kada se investitor odluči da počne radove bez dozvole. A podelićemo nekoliko zanimljivih situacija iz prakse. Da li je moguće uticati na nesavesne službenike, javna preduzeća, katastar…? Da li je moguće da projektantima budu javno dostupni urbanistički planovi u svim opštinama? Da li je moguće postojeću CEOP proceduru učiniti funkcionalnijom otvaranjem šaltera za pitanja i konsultacije?
Biće zanimljivo – učestvujte.
