Negde je na blogu već rečeno da je ovo zemlja fudbalskih selektora i vrsnih graditelja. Nema tog fudbalskog trenera kojeg naš čovek ne može štošta da nauči, i nema tog objekta koji isti taj čovek ne može da sagradi. Da li usled konstantnog nedostatka sredstava, ili je to prosto zapisano u genima, tek naš je čovek naviknut da porodičnu kuću gradi uglavnom sopstvenom pameću i veštinom, ne oslanjajući se na građevinske firme. Sam ili uz pomoć komšija, prijatelja, kumova… projektuje, kupuje materijal, angažuje i ugovara posao sa majstorskim ekipama sa kojima opet sam izlazi na kraj kontrolišući kvalitet i mereći količinu izvedenog posla. Sam juri projektante koji će mu „samo potpisati“ projekat koji će posle prilagati prilikom dobijanja dozvola, sam juri po javnim preduzećima, sam priključuje, sam uknjižava… Savetuje se sa već pomenutim kumovima i prijateljima koji su dakako, isto tako sami sebi izgradili porodični dom koji „eto i sad stoji i služi svrsi“. Nekako je već postalo ustaljeno da se grubi građevinski radovi završe isključivo u režiji domaćina uz pomoć komšija ili jednog zidara, a da se dalje zanatski poveravaju nešto iskusnijim majstorskim pomoćnicima. Razmišljanje verovatno ide u tom pravcu da se višak novca koji se uštedeo na taj način investira u uređenje enterijera, iako samo oni koji precizno vode evidenciju troškova zaključe da je budžet bar tri puta probijen, a da je samo u kafani potrošeno onoliko koliko bi koštao dobar rukovodilac radova.
Ovo je priča o iskustvima samostalnih graditelja, njihovim problemima, motivima za gradnju u sopstvenoj režiji, i naravno, posledicama i rezultatima koji se u takvom poduhvatu rode. Priča ide u nastavcima, paralelno sa fazama izgradnje objekta, prateći aktivnosti investitora, ukazujući na uobičajene greške i moguće problematične situacije. U priči se autor uglavnom trudi da čitaoca-investitora što manje savetuje šta i kako da radi, već da koliko je to moguće ukaže na standardne probleme koji prate manje-više svako gradilište. Na taj način investitoru se prepušta da situaciju prepozna i da se s njom na svoj način izbori. A saveti… kako neko jednom reče – pametnom čoveku savet ne treba, a budalu ne vredi savetovati.
Tekst se neće baviti problematikom kupovine placa – zemljišta, pretpostavlja se da je onaj investitor koji se za gradnju kuće odlučio, već kupio parcelu koja mu po veličini, obliku, lokaciji, ceni… odgovara.
Tekst je, da budemo potpuno iskreni, nastao na molbu investitora koji je u gradnju krenuo sam, a autora je pozvao u pomoć u trenutku kada je završena prva ploča (ne baš u potpunosti), a investitoru stigao nalog inspekcije za rušenje objekta. Zatečeno stanje na terenu tada moglo bi se u par reči opisati kao: sijaset grubih grešaka na objektu, trošak dupliran u odnosu na predviđeni budžet, oko gradilišta traka sa obaveštenjem inspekcije o obustavi radova, a psihičko stanje u kojem se tada nalazio investitor – ozbiljno nervno rastrojstvo.
Ipak, treba biti iskren pa priznati da ovaj fenomen neimarske genijalnosti našeg čoveka polako biva potiskivan. Sve je više ljudi, naročito u gradskim sredinama, koji zaboravljaju svoje graditeljsko nasleđe i prikupljaju nekoliko ponuda od firmi specijalizovanih za gradnju kuća, odabirajući onu koja je ponajviše ispunila njihova očekivanja po pitanju cene, pouzdanosti, roka, kvaliteta…
Da li se i kulturno i materijalno približavamo razvijenom svetu ili je sve samo trenutni trend, autoru ne ostaje drugo nego da svoje čitaoce zamoli za odgovor/mišljenje. Tek naša priča o onim drugim, koji se ne odaju lako svetskim trendovima, počinje.
U sledećem nastavku „Izazovi pri izgradnji porodične kuće“, čitajte: PROJEKAT I DOZVOLE.
