Opisano je u prošlom delu ove teme šta najviše muči inženjera-projektanata, a ništa manje (verujte autoru na reč) nisu ni muke inženjera na gradilištu, na kojoj god poziciji se našli (od šefova gradilišta do rukovodioca izgradnje/investicije (konstrakšn/projekt menadžera, ako vam je draže).
Ovde su, za razliku od prethodne teme, na prvom mestu tri problema – to su redom: rokovi, rokovi, i rokovi. Pa od njih i počinjemo, samo mali uvod da napravimo…
Ko god je ikad bar prošetao po gradilištu na kojem se rađa kapitalna investicija, video je kontejnersku kancelariju u kojoj sede rukovodioci izgradnje, nazovite ih kako hoćete – šefovi gradilišta, ovakvi ili onakvi menadžeri.
Nezavisno od toga kako ih zovemo, na zidovima njihove kancelarije, sem crteža iz projekta, obavezno centralno i najuočljivije mesto zauzima dinamički plan u vidu gantograma. Za one koji nisu familijarni sa građevinskom strukom (a njima autor zavidi) ili bar organizacionim naukama, objasnićemo da je to papir velikog formata sa obično plavim i crvenim horizontalnim linijama, koje bi trebalo da označavaju vreme predviđeno za izvođenje pojedinih aktivnosti na izgradnji, kao i njihovu međuzavisnost.
Ovom za investiciju izuzetno važnom dokumentu, njegovom stvaranju, pa dalje praćenju i ažuriranju treba posvetiti poseban članak. U ovoj temi će se samo konstatovati da je dinamički plan najzanemareniji dokument na nekom projektu, da obično nastane navrat-nanos, i da šta god u njemu piše – čim ga vidi, investitorovo „stručno“ oko proceni da je „krajnji rok produžen do nerazumnih granica“, pa ga odmah i skrati za od stručnog oka procenjen, naravno razuman period.
A da se samo neko osmeli (a bilo je i takvih pokušaja – doduše brzo su propali) da u pola gradnje proveri da li radovi napreduju zacrtanom dinamikom, vrlo brzo bi mu pozlilo.
Zaključio bi da su unutrašnji zidovi morali biti urađeni pre nego li su poskidani podupirači sa ploče, ili da je fasada morala da započne pre nego što je krov završen, možda bi uočio i da je za izlivanje košuljice u planiranom roku potrebno da paralelno radi osam mašina (i osam pratećih ekipa), a verovatno bi na svoje zaprepašćenje uvideo i da mu je za poštovanje roka za keramičarske radove neophodno 130 (i slovima: stotrideset) majstora keramičara.
Kakogod bilo planirano, izgradnja na gradilištu ide svojim tokom, a inženjeri nemaju kud niti kome da se žale, nego se svojski potrude da se nerealno planirana dinamika stigne (ili da joj bar vide leđa ako ne mogu da je stignu). A za tu problematiku su neviđeni magovi. Kad čovek sa strane ovlaš pogleda, rekao bi na prvi pogled da za ploču treba još tri dana da se pripremi za betoniranje, a ispostavi se da beton treba da stigne za sat vremena, pa inženjer brže bolje daje uputstva da se paralelno ukrućuje oplata i montira ostatak armature.
Ovakve improvizacije, usled do besmisla skraćenih rokova, neminovno rađaju i greške. A ko će na kraju dana biti glavni okrivljeni, to verovatno pogađate – inženjer na gradilištu. Majstori će ga prozivati da ne zna da proceni kada treba da naruči beton, dok će ga investitor optuživati da ponovo debelo kasni sa betonažom.
I sve je džabe, jer će na sledećem betoniranju opet isto ponoviti – pumpanje betona već kreće, a majstori još vezuju armaturu, ili popravljaju oplatu. Kad onaj sa strane opet pogleda, reći će – pa zar inženjer ne može to bolje da organizuje. E pa izgleda da ne može, koliko god da je kolega vispren i snalažljiv, uz pritiske koje mora da trpi, bolje od opisanog ne može (pa taman da zna i da žonglira).
I može se reći da to betoniranje pre vremena još i nije neki pritisak – naviknu se inženjeri vremenom, pa oguglaju. Možda je i gora neka od situacija koje se dešavaju u fazi završnih radova, jer tada obično gradilište posećuju razne delegacije, ministar ovaj ili onaj, ambasadori belosvetski, ili ne daj bože predsednik.
Tada više nego sposobni investitor, ne pitajući nikog, počne da organizuje unošenje nameštaja unutar objekta, eh ne bi li pokazao i dokazao delegaciji koja dolazi da će objekat već sutra biti otvoren, a već prekosutra u punom svom sjaju krenuti sa radom.
Autor je uveren da su čitaoci uglavnom upoznati sa agonijom koju izazove samoinicijativna organizovanost mudrog investitora. Treba samo aktivirati iz sećanja sliku keramičara koji nanosi lepak na još svežu košuljicu stepeništa, dok mu po prstima gaze momci koji tim stepeništem nose nameštaj ili opremu unutar objekta. Egzotiku ipak kompletira slučaj postavljanja zavesa (sa sve garnišnom) na gips plafone koji još nisu izbandažirani. Mada bi i ovaj organizacioni izum investitora poklekao pred jednim drugim biserom koji srećom nije imao prođu kod izvođača.
Investitor je naime, na jednom ozbiljnom objektu došao na ideju da kompletnu stranu zgrade na kojoj još nije bila ugrađena stolarija, obloži štampanom folijom sa sve slikom renderovane fasade (iz projekta), ne bi li iz daljine delegaciji dočarao utisak završenosti. Reče vam pisac, bilo je toliko pameti pa to tada nije prošlo, ali poznavajući lično dotičnog investitora i njegov talenat za inovativnost, tvrdi vam autor da će se na jednom od sledećih objekata to i ostvariti.
Neka ne zameri nestrpljivi čitalac ovom piščevom duženju sa opisom investitorskog organizacionog potencijala – vraćamo se na temu…
Osim nerazumno kratkih rokova unutar kojih je inženjer prinuđen da se snalazi kako zna i ume, veoma je čest još jedan uzrok njegovih muka na gradilištu. Iskusni čitaoci će se složiti da su to izmene koje nastaju u nekoj već poodmakloj fazi izvođenja radova.
Da li je to još jedan sprat koji se „idealno uklapa u postojeći objekat“, „potkrovlje za kojim objekat arhitektonski vapi“, ili samo nedostatak nekog pomoćnog objekta „bez kojeg se funkcionalnost ne može zamisliti“, tek investitori su veoma skloni da u pravom trenutku izgradnje shvate šta je arhitekta propustio da isprojektuje.
Naravno, u većini slučajeva kunu se da imaju vezu kod organa koji izdaje građevinsku dozvolu, i da će oni vrlo lako „rešiti“ situaciju. Najgore od svega je činjenica da se ta situacija stvarno reši, ali debelim angažovanjem projektanta koji uloži svoj lični renome. Pri tome je važno dati do znanja da se pri izmenama projektantski raspoloženog investitora, retko kad podrazumeva i produženje roka za izvođenje radova. A i zašto bi – proceniće stručni investitorski um, nakon čega će izjaviti: „Ajde ajde, koja hiljada kvadrata manje-više, stavi ovo tamo, ovo dovuci ovamo, tapa-tap i uradi se posao dok si rek’o keks, a rok za ugovorene radove sam vam i onako odobrio da bude duži od normalnog“. Kad čovek sa strane sluša ovaj uskostručni monolog i prezentaciju njegovih organizacionih sposobnosti – pitao bi se zašto taj obrazovani gospodin ne vodi sam investiciju.
A šta rade inženjeri na gradilištu kad ideja o izmeni postane stvarnost? Pa dobrano se pomuče da sve to upakuju, da odlože one radove koji su za tada planirani ali se ne uklapaju u izmenu, a da opet forsiraju neke druge radove koji nisu planirani ali su neophodni za sprovođenje izmene.
I naravno da naprave neku grešku, jer u toj gunguli i galimatijasu koji je posledica naknadne investitorske mudrosti, nije moguće ne pogrešiti, naročito na velikim gradilištima. Svoje greške inženjeri kasnije u toku gradnje pokrivaju, „peglaju“, ili ih uopšte ne ispravljaju ukoliko nisu vredne dodatno posvećenog vremena kojeg i ovako uvek nedostaje.
Najgore je što ispravljanje nekih grešaka vrlo često može biti prilično skupo, a kad se dođe do plaćanja za učinjenu grešku, u jedno treba biti siguran – obračun se neće ispostaviti investitoru (za njega smo već utvrdili da je bezgrešan). I u ovom, kao i u prethodnom, slučaju – glavni krivac nije niko drugi nego umorni inženjer, kojem je u toj fazi izgradnje već preko glave svega pa nema vremena ni da razmišlja o posledicama.
Autor je dobio imejl od čitaoca-inženjera kojeg je izvođačka firma teretila zbog propusta, te mu je grešku naplaćivala skidanjem sa plate šest meseci. I ova tema, sama za sebe, zaslužuje poseban post na ovom blogu.
Uf, niko da upozori pisca ovog članka da se raspričao i svima već dojadio svojim kukanjima. Kako kaže stara narodna – čovek se češe tamo gde ga najviše svrbi.
Ima autor još nekoliko stvari na umu koje se uklapaju u ovu temu. Nisu u toj meri frustrijajuće za inženjere kao prethodno rečeno, ali neka se nađu u ovom članku.
Zanimljiva stvar je da će inženjer na gradilištu teško uspeti da istera da se nešto uradi baš onako kako je on zamislio. Ukoliko ga uvek raspoloženi investitor i ne ometa u nameri, nekako je već ustaljena praksa da će majstor-poslovođa znati bolji način da se neka greda pravilnije armira, ili neka oplata sigurnije formira. I koliko god da je inženjer uporan da svoju nameru sprovede do detalja kako je planirao, treba biti siguran da će majstor ostaviti neki svoj pečat i da bar u nečemu neće do kraja uraditi kako je inženjer savetovao.
Problematika kada su inženjeri stručnog nadzora iz raznoraznih razloga naterani da potpisuju količine koje nisu izvedene, ili da odobravaju kvalitet radova/opreme niži od projektovanog – takođe je tema koja zaslužuje poseban post. U tom istom postu moglo bi biti reči i o razlozima zašto odgovorni izvođači overavaju dokumentaciju za gradilišta koje nisu imali vremena ni da obiđu, kao i o pritiscima na komisiju za tehnički pregled objekta (opet inženjere) da potpisuju zapisnike da je kontrola kvaliteta obavljena, da su merenja rađena, a često ni objekat nije baš one površine i spratnosti kakav je projektom predstavljen.
O tome nešto opširnije, kako i rekosmo – nekom drugom prilikom. Ovde je, po želji čitalaca, autor više vremena posvetio inženjerskim mukama koje su direktna posledica investitorovog urođenog organizaciono-projektantskog refleksa. Mada, kako reče jedan autorov prijatelj – treba shvatiti investitore, obično nemaju novca pa su prinuđeni da se snalaze.
Ostaje nedoumica kako završiti ovaj članak, a da čitalac ne padne u depresiju (zajedno sa autorom). Pa recimo da nisu investitorski zahtevi jedini krivac za muke inženjera na gradilištu. Krivi su i sami inženjeri, jer – duboko u duši uživaju u svom poslu, pa teraju dalje, kakvi god da ih problemi snađu.
