Radi se o pojavi karakterističnoj za zidarske ekipe koje izvode manje objekte, mada je u jednom slučaju i inženjer na većem gradilištu podržao rešenje.
Naime, majstorima deluje da stepenišni krak neće izdržati ako se bude oslanjao samo na svojim krajevima, obično na gornju ploču sa jedne strane a na stepenišnu gredu s druge strane (podest). Zato pribegavaju „intervenciji dodatne sigurnosti“ – svaki od krakova oni bočno „uštemavaju“ u zid. Nakon postavljanja podne oplate stepeništa i armature, jedan od visprenijih štemanjem udubljuje zid po kosini i to u liniji podne oplate, recimo kao na sledećoj slici.
Nakon nalivanja beton zalazi u udubljeni deo zida i stepenišni krak je „bolje oslonjen“.
Možda bi se ovakav biser mogao i oprostiti ali je majstor koji je izveo stepenište sa gornje slike „zaboravio“ da osloni stepenišni krak na neku podestnu gredu, zid, ili… pa ovo uštemavanje ostaje jedini oslonac. Mada što više gledam sliku sve mi više deluje da će srećom ovo stepenište „raditi“ kao celina oslanjajući se jednim krakom na gornju, a drugim na donju ploču.
Inače, prilikom štemanja zida, oplata i armatura su se toliko isprljale i napunile samlevenim blokom da ne znam šta ih je posle moglo oprati.
Čudo je beton – šta sve trpi!
Da stvar bude gora, viđao sam na nekim gradilištima identično ,,štemanje’’ AB platna na svakoj etaži zgrade nakon formiranja oplate stepeništa, a prije nego se izarmira stepenište. Time se pokušalo osloniti dvokrako i čak trokrako stepenište (spratna visina 4,5m u prizemlju) na iskasapljeno AB platno. Preporučujem kolegama prije nego se upuste u slične poduhvate da potraže nešto što se komercijalno zove ,,armaturni priključak’’.