Није одолео аутор овог блога искушењу да пар речи не посвети и теми са којом није нарочито фамилијаран, ваљда што је реч о за њега новом искуству, а то не може да пропусти. Реч је о малим соларним електранама које се постављају на кровове приватних кућа. Наиме, клијент за кога је аутор градио кућу желео је да угради овакву једну електрану и постане купац-произвођач електричне енергије (популаран назив је прозјумер).
Али нису тема ове приче субвенције које се за овакве електране додељују (клијент их није користио), није тема ни сама изградња електране (за то се обично побрину специјализоване фирме), а неће се расправљати ни о техничким детаљима, прорачунима снаге и изазовима са потребном документацијом. Своје читаоце, ако су за претходно заинтересовани, писац упућује на портал prozjumer.rs, на којем се и сам едуковао по питању ове теме. По његовом мишљењу портал је изузетно добро организован и даје комплетан одговор на сва питања везана за соларне електране.
Писца ових редова је заинтригирало пар рачуна за струју које му је клијент показао неколико месеци након усељења у кућу. Отуд је тема приче питање да ли је изградња електране исплатива инвестиција, наравно у финансијском смислу, сложићемо се сви да је по питању очувања природе веома пожељна. Зато је овај чланак смештен у категорију „Ставови“, али и у „Заштита животне средине“, с обзиром на то да ту природно и припада.
Почињемо причу…
И одмах полазимо од констатације да је снага соларне електране за овај конкретан објекат правилно димензионисана, што је основни предуслов да се оваква инвестиција покаже као исплатива. Можда треба наговестити да се снага електране најпрецизније димензионише на основу годишње потрошње електричне енергије у кући. Будући да се у овом случају радило о потпуно новом објекту, димензионисање је рачунато у складу са инсталираном опремом у кући, и наравно навикама укућана (они су давали информације пројектанту).
Треба рећи и да по питању потрошње струје кућа из наше приче задовољава услов исплативости. Наиме, већа потрошња електричне енергије је предуслов да се инвестиција у електрану исплати. За домаћинства која остају у зеленој зони нема смисла улагати у електрану.
Трећи за причу важан податак је да је комплетна инвестиција износила око 10.000€, и то за електрану снаге 10.12kW.
Е сада можемо на срж приче…
У месецу септембру стиже први рачун за струју (десно) од када је власник куће постао прозјумер – 9.462 динара. Може се рећи – није тако страшно – мада се очекивала нешто нижа цифра будући да се ради о месецу када сунца има, па је и производња струје близу максимума. Ипак, ако се узме у обзир да се струја троши за хлађење објекта (топлотна пумпа ваздух-вода), враћамо се на констатацију – није тако страшно.
Али рачун за октобар (лево) – хладан туш – скоро 19.000 динара. Читајући рачун може се закључити да је утрошена количина ел.енергије веома велика, док је произведена количина више него дупло нижа од оне произведене у септембру. Како ово објаснити у периоду михољског лета 2023? Топлотна пумпа је мало радила (није било потребе ни за грејањем ни за хлађењем), а сунце – па ваљда га је било довољно чим није било потребе за грејањем. Можда је раније требало нагласити и да се санитарна вода примарно загрева соларним грејачима, тако да се ни у ту сврху топлотна пумпа није претргла од ангажовања.
Да не дужим превише, током наредних месеци клијент је водио рачуна о потрошњи електричне енергије. Велике потрошаче (машине за прање/сушење веша и судова) радиле су само ноћу, грејање је подесио на гас (има и та опција), и рачуни (десно) су се смањили на око 10.000 динара.
И иде поента… Писац ових редова и његов клијент су сели да заједно анализирају рачуне за ел.енергију. Шта су ови врсни аналитичари, уз тек неколико пива, више кафа, а највише пријатног разговора (склони су му обојица), резимирали – у даљем тексту стоји.
- Уштеда коју оствари прозјумер производњом струје не може се срачунати простим одузимањем ставке 3-утрошена енергија од ставке 4-преузета енергија, јер је прозјумерски рачун оптерећен и додатном ставком 7-накнада за обрачунски приступ ДС. Ова ставка уопште није безначајна, и односи се на тзв. мрежарину за разлику енергије коју прозјумер преузме и оне коју испоручи Дистрибуцији. Дакле, ставка представља корекцију која омогућава да и прозјумер (као и обичан купац) плаћа мрежарину на укупну преузету енергију, независно од тога колико је испоручио у систем. Овде нећемо расправљати о конфликту између два министарства (енергетике и финансија), који је оваквом начину обрачуна претходио – знамо да политичке теме нису пожељне на овом блогу.
- Tакође, прецизна уштеда коју оствари прозјумер не може се срачунати без податка колика је стварна производња енергије из електране. Део произведене енергије потроши се одмах на тренутне потребе опреме у кући, и та енергија није приказана на рачунима. Тај део енергије могао би се измерити посебним уређајем који мери који део произведене енергије се одмах утрошио и није испоручен у систем. Уређај се релативно јефтино (око 75€) инсталира, а корист од њега је вишеструка. Треба рећи да мала електрана укључује и бесплатан софтвер који приказује количину произведене енергије, али се показало да ти подаци нису веродостојни.
- Ако за тренутак оставимо са стране уштеду коју остварује купац-произвођач, и загледамо се у режијске трошкове на рачуну, ту нас чека једно непријатно изненађење. Дакле, реч је, или о фиксним трошковима за мерно место, или о варијабилним (који се рачунају на основу испоручене или утрошене енергије), на које се још додају намети државе (акциза, порез…). Претходно споменута два аналитичара срачунавају да овакви трошкови чине 40-65% укупног рачуна, зависно од месеца. Много – нема шта. А посебно дестимулативно делује већ речена ставка 7- накнада за обрачунски приступ ДС.
А ево и закључка до којег су дошли вансеријски аналитичари:
Био купац-произвођач или обичан купац – струја се мора штедети да би се рачуни смањили. Ово се може остварити променом навика потрошача. Укратко – не користити преко дана (за време више тарифе) оне потрошаче које је могуће укључивати ноћу (машине за прање/сушење веша и судова, бојлере…). Уколико се то не уклапа у навике укућана, треба размислити о увођењу једнотарифног мерења.
Није лоше (а ни превише скупо) уградити мерач енергије коју производи електрана. Овакав мерач повезује се на инвертор електране и у софтверу је јасно приказана количина произведене енергије, такође и количина која је одмах утрошена на потрошаче, а на крају и она која је испоручена у дистрибутивни систем. Тек на основу ових података могуће је прецизно утврдити уштеду коју прави мала соларна електрана.
Пресек стања произведене и повучене енергије између Дистрибуције и прозјумера, ради се 31.марта сваке године. На тај дан се подвлачи црта и евентуални вишак енергије створен у претходних годину дана се поклања Дистрибуцији. Ако изузмемо чињеницу да се прозјумер одриче „вишка“ створене енергије, сам дан обрачуна јесте врло повољан по прозјумере, јер ће током сунчаних летњих месеци акумулирати колику-толику количину енергије коју ће моћи да искористи у току грејне сезоне. Ово у конкретном случају ауторовог клијента значи да ће у наредној години рачуни ипак бити нижи, јер у првој години „прозјумерства“ није стигао да искористи летње сунце.
Ако је интерес државе да постоји што више прозјумера (а сложићемо се да јесте), онда је сигурно да треба размислити о излажењу им у сусрет у смислу режијских трошкова и намета. Прилично дестимулативно делује чињеница да прозјумери немају никаквих бенефита у односу на обичне купце електричне енергије, нарочито се истиче фамозна ставка 7- накнада за обрачунски приступ ДС.
И остаје још овде да се поентира вечитом непознаницом – да ли је инвестиција у мале соларне електране исплатива. Ех, то вам аутор овог текста тешко може са сигурношћу рећи. Што се тиче заштите животне средине, нема недоумица – решење је одрживо на дуге стазе. С друге стране, за колико година се оваква инвестиција финансијски исплати зависи од много тога, а студија о томе превазилази по озбиљности ниво овог блога. Рецимо да у сваком конкретном случају инвеститор треба да спроведе сопствену анализу, имајући пред собом информације из једног прозјумерског рачуна, али и из свог сопственог (као обичног купца струје).
Ето толико закључака…
Да ли је икоме ово писаније помогло, ни то аутор није сигуран. Али како је већ речено, ако је текст помогао неком да квалитетније размисли о проблему са којим се суочио – ето неког ћара.
Аутор се на крају извињава оним читаоцима који су изгубили време читајући претходно, а на крају опет ништа више не знају.
Али се зато захваљује порталу prozjumer.rs, који омогућава да и потпуни лаици попут аутора науче доста о „прозјумерству“.
Такође се захваљује свом колеги електро струке, који је са невероватним стрпљењем трпео свакојако глупа ауторова питања.
А захваљује се и свом клијенту на заједничкој анализи, заједничком губљењу времена, али и на неколико пива, кафа… који су на његов рачун ишли.
