Nije odoleo autor ovog bloga iskušenju da par reči ne posveti i temi sa kojom nije naročito familijaran, valjda što je reč o za njega novom iskustvu, a to ne može da propusti. Reč je o malim solarnim elektranama koje se postavljaju na krovove privatnih kuća. Naime, klijent za koga je autor gradio kuću želeo je da ugradi ovakvu jednu elektranu i postane kupac-proizvođač električne energije (popularan naziv je prozjumer).
Ali nisu tema ove priče subvencije koje se za ovakve elektrane dodeljuju (klijent ih nije koristio), nije tema ni sama izgradnja elektrane (za to se obično pobrinu specijalizovane firme), a neće se raspravljati ni o tehničkim detaljima, proračunima snage i izazovima sa potrebnom dokumentacijom. Svoje čitaoce, ako su za prethodno zainteresovani, pisac upućuje na portal prozjumer.rs, na kojem se i sam edukovao po pitanju ove teme. Po njegovom mišljenju portal je izuzetno dobro organizovan i daje kompletan odgovor na sva pitanja vezana za solarne elektrane.
Pisca ovih redova je zaintrigiralo par računa za struju koje mu je klijent pokazao nekoliko meseci nakon useljenja u kuću. Otud je tema priče pitanje da li je izgradnja elektrane isplativa investicija, naravno u finansijskom smislu, složićemo se svi da je po pitanju očuvanja prirode veoma poželjna. Zato je ovaj članak smešten u kategoriju „Stavovi“, ali i u „Zaštita životne sredine“, s obzirom na to da tu prirodno i pripada.
Počinjemo priču…
I odmah polazimo od konstatacije da je snaga solarne elektrane za ovaj konkretan objekat pravilno dimenzionisana, što je osnovni preduslov da se ovakva investicija pokaže kao isplativa. Možda treba nagovestiti da se snaga elektrane najpreciznije dimenzioniše na osnovu godišnje potrošnje električne energije u kući. Budući da se u ovom slučaju radilo o potpuno novom objektu, dimenzionisanje je računato u skladu sa instaliranom opremom u kući, i naravno navikama ukućana (oni su davali informacije projektantu).
Treba reći i da po pitanju potrošnje struje kuća iz naše priče zadovoljava uslov isplativosti. Naime, veća potrošnja električne energije je preduslov da se investicija u elektranu isplati. Za domaćinstva koja ostaju u zelenoj zoni nema smisla ulagati u elektranu.
Treći za priču važan podatak je da je kompletna investicija iznosila oko 10.000€, i to za elektranu snage 10.12kW.
E sada možemo na srž priče…
U mesecu septembru stiže prvi račun za struju (desno) od kada je vlasnik kuće postao prozjumer – 9.462 dinara. Može se reći – nije tako strašno – mada se očekivala nešto niža cifra budući da se radi o mesecu kada sunca ima, pa je i proizvodnja struje blizu maksimuma. Ipak, ako se uzme u obzir da se struja troši za hlađenje objekta (toplotna pumpa vazduh-voda), vraćamo se na konstataciju – nije tako strašno.
Ali račun za oktobar (levo) – hladan tuš – skoro 19.000 dinara. Čitajući račun može se zaključiti da je utrošena količina el.energije veoma velika, dok je proizvedena količina više nego duplo niža od one proizvedene u septembru. Kako ovo objasniti u periodu miholjskog leta 2023? Toplotna pumpa je malo radila (nije bilo potrebe ni za grejanjem ni za hlađenjem), a sunce – pa valjda ga je bilo dovoljno čim nije bilo potrebe za grejanjem. Možda je ranije trebalo naglasiti i da se sanitarna voda primarno zagreva solarnim grejačima, tako da se ni u tu svrhu toplotna pumpa nije pretrgla od angažovanja.
Da ne dužim previše, tokom narednih meseci klijent je vodio računa o potrošnji električne energije. Velike potrošače (mašine za pranje/sušenje veša i sudova) radile su samo noću, grejanje je podesio na gas (ima i ta opcija), i računi (desno) su se smanjili na oko 10.000 dinara.
I ide poenta… Pisac ovih redova i njegov klijent su seli da zajedno analiziraju račune za el.energiju. Šta su ovi vrsni analitičari, uz tek nekoliko piva, više kafa, a najviše prijatnog razgovora (skloni su mu obojica), rezimirali – u daljem tekstu stoji.
- Ušteda koju ostvari prozjumer proizvodnjom struje ne može se sračunati prostim oduzimanjem stavke 3-utrošena energija od stavke 4-preuzeta energija, jer je prozjumerski račun opterećen i dodatnom stavkom 7-naknada za obračunski pristup DS. Ova stavka uopšte nije beznačajna, i odnosi se na tzv. mrežarinu za razliku energije koju prozjumer preuzme i one koju isporuči Distribuciji. Dakle, stavka predstavlja korekciju koja omogućava da i prozjumer (kao i običan kupac) plaća mrežarinu na ukupnu preuzetu energiju, nezavisno od toga koliko je isporučio u sistem. Ovde nećemo raspravljati o konfliktu između dva ministarstva (energetike i finansija), koji je ovakvom načinu obračuna prethodio – znamo da političke teme nisu poželjne na ovom blogu.
- Takođe, precizna ušteda koju ostvari prozjumer ne može se sračunati bez podatka kolika je stvarna proizvodnja energije iz elektrane. Deo proizvedene energije potroši se odmah na trenutne potrebe opreme u kući, i ta energija nije prikazana na računima. Taj deo energije mogao bi se izmeriti posebnim uređajem koji meri koji deo proizvedene energije se odmah utrošio i nije isporučen u sistem. Uređaj se relativno jeftino (oko 75€) instalira, a korist od njega je višestruka. Treba reći da mala elektrana uključuje i besplatan softver koji prikazuje količinu proizvedene energije, ali se pokazalo da ti podaci nisu verodostojni.
- Ako za trenutak ostavimo sa strane uštedu koju ostvaruje kupac-proizvođač, i zagledamo se u režijske troškove na računu, tu nas čeka jedno neprijatno iznenađenje. Dakle, reč je, ili o fiksnim troškovima za merno mesto, ili o varijabilnim (koji se računaju na osnovu isporučene ili utrošene energije), na koje se još dodaju nameti države (akciza, porez…). Prethodno spomenuta dva analitičara sračunavaju da ovakvi troškovi čine 40-65% ukupnog računa, zavisno od meseca. Mnogo – nema šta. A posebno destimulativno deluje već rečena stavka 7- naknada za obračunski pristup DS.
A evo i zaključka do kojeg su došli vanserijski analitičari:
Bio kupac-proizvođač ili običan kupac – struja se mora štedeti da bi se računi smanjili. Ovo se može ostvariti promenom navika potrošača. Ukratko – ne koristiti preko dana (za vreme više tarife) one potrošače koje je moguće uključivati noću (mašine za pranje/sušenje veša i sudova, bojlere…). Ukoliko se to ne uklapa u navike ukućana, treba razmisliti o uvođenju jednotarifnog merenja.
Nije loše (a ni previše skupo) ugraditi merač energije koju proizvodi elektrana. Ovakav merač povezuje se na invertor elektrane i u softveru je jasno prikazana količina proizvedene energije, takođe i količina koja je odmah utrošena na potrošače, a na kraju i ona koja je isporučena u distributivni sistem. Tek na osnovu ovih podataka moguće je precizno utvrditi uštedu koju pravi mala solarna elektrana.
Presek stanja proizvedene i povučene energije između Distribucije i prozjumera, radi se 31.marta svake godine. Na taj dan se podvlači crta i eventualni višak energije stvoren u prethodnih godinu dana se poklanja Distribuciji. Ako izuzmemo činjenicu da se prozjumer odriče „viška“ stvorene energije, sam dan obračuna jeste vrlo povoljan po prozjumere, jer će tokom sunčanih letnjih meseci akumulirati koliku-toliku količinu energije koju će moći da iskoristi u toku grejne sezone. Ovo u konkretnom slučaju autorovog klijenta znači da će u narednoj godini računi ipak biti niži, jer u prvoj godini „prozjumerstva“ nije stigao da iskoristi letnje sunce.
Ako je interes države da postoji što više prozjumera (a složićemo se da jeste), onda je sigurno da treba razmisliti o izlaženju im u susret u smislu režijskih troškova i nameta. Prilično destimulativno deluje činjenica da prozjumeri nemaju nikakvih benefita u odnosu na obične kupce električne energije, naročito se ističe famozna stavka 7- naknada za obračunski pristup DS.
I ostaje još ovde da se poentira večitom nepoznanicom – da li je investicija u male solarne elektrane isplativa. Eh, to vam autor ovog teksta teško može sa sigurnošću reći. Što se tiče zaštite životne sredine, nema nedoumica – rešenje je održivo na duge staze. S druge strane, za koliko godina se ovakva investicija finansijski isplati zavisi od mnogo toga, a studija o tome prevazilazi po ozbiljnosti nivo ovog bloga. Recimo da u svakom konkretnom slučaju investitor treba da sprovede sopstvenu analizu, imajući pred sobom informacije iz jednog prozjumerskog računa, ali i iz svog sopstvenog (kao običnog kupca struje).
Eto toliko zaključaka…
Da li je ikome ovo pisanije pomoglo, ni to autor nije siguran. Ali kako je već rečeno, ako je tekst pomogao nekom da kvalitetnije razmisli o problemu sa kojim se suočio – eto nekog ćara.
Autor se na kraju izvinjava onim čitaocima koji su izgubili vreme čitajući prethodno, a na kraju opet ništa više ne znaju.
Ali se zato zahvaljuje portalu prozjumer.rs, koji omogućava da i potpuni laici poput autora nauče dosta o „prozjumerstvu“.
Takođe se zahvaljuje svom kolegi elektro struke, koji je sa neverovatnim strpljenjem trpeo svakojako glupa autorova pitanja.
A zahvaljuje se i svom klijentu na zajedničkoj analizi, zajedničkom gubljenju vremena, ali i na nekoliko piva, kafa… koji su na njegov račun išli.
