Dragi moji,
Mora vam priznati autor da se prilično ulenjio, malo posvetio nekim drugim uživanjima, malo poklekao pred svakodnevnim obavezama, a verovatno malo podlegao i godinama (odavno je već najstariji na svim gradilištima) – pa usled svega toga novi tekst na ovom blogu nije se pojavio već evo godinu i po.
Zapitaće se sad neki – pa šta te tera da pišeš i dalje kad to ionako niko ne čita… E tu je poenta. Onaj glavni razlog pisanja ovog bloga, što je već u uvodniku jednom rečeno, ipak jeste pogodak. Izgleda da se blog ipak čita. Glavni dokaz u prilog tome je dvadesetak imejlova podrške koje je autor primio od svojih kolega u ovom periodu blogo-hibernacije (i svima će se autor zahvaliti nešto kasnije u tekstu).
Tvrdi vam autor i dalje da je inženjerima potrebno da se o problemima u građevini razmišlja, razgovara, raspravlja… Da se mišljenja iznose, tuđa saslušaju… Pa svi su svesni da nije baš mnogo o gradilišnoj praksi napisano u knjigama iz kojih smo kao studenti učili, a autor vam potpisuje da nema struke na ovom svetu koja toliko uživa da priča o svom poslu kao što uživaju građevinci.
Da sad ne širimo ovaj uvodnik, ali znale su se razne proslave (rođendani, svadbe, slave…) završiti tako što se kolege prepiru da li je neku gredu bolje armirati ovako ili onako, sve crtajući tu armaturu na salveti ili stoljnjaku i dovikujući muzici da se utiša malo.
A kako je i rečeno u prvom uvodniku, upravo razgovor i rasprava o stručnim temama i jeste svrha bloga. Zato se autor najlepše zahvaljuje svima koji su slali imejlove dajući podršku, postavljajući pitanja, pa u jednom slučaju čak i kritikujući neke postove. Autor bi se, naravno, još više veselio kada bi se neko od čitalaca ohrabrio i poslao svoj tekst, koji želi da objavi na blogu. Neka takav čitalac bude uveren da će njegov tekst biti objavljen pod imenom (ili pseudonimom) koje želi i bez ikakve prepravke. Ta obostrana aktivnost, s ove i one strane bloga, bila bi tvrdim vam, još bolji pogodak.
Ipak, u ovom uvodniku broj dva, autor je prvenstveno naumio da se posebno zahvali:
Adnani, koja je među prvima pisala, i sa kojom se razvila interesantna diskusija oko izvođenja veze podne ploče sa temeljima objekta. Rezultat prepiske je jedan tekst koji je autor objavio na blogu;.
Đorđu, koji i pored znanja i iskustva koje je za kratko vreme stekao na velikom gradilištu, i dalje pomalo sumnja da će naći zanimljivu temu za jednu kratku priču na ovom blogu;
Petru, koji je u mejlu kritikovao tekst o načinu armiranja trakastih temelja, ali je u prepisci koja se dalje proširila autor stekao neprocenjiva saznanja o angažovanju mladih inženjera u malim izvođačkim firmama (i o ovome sledi jedan zanimljiva priča);
Zorani, koja se posebno osvrnula na tekst o izvođenju kontaktnih fasada, i dodala još par uobičajenih grešaka koje autor nije pomenuo;
Aleksandri, koju je najviše zaintrigirala tema o korupciji u građevinarstvu, a navodi da je i sama bila svedok u nekoliko sličnih situacija na gradilištu;
Bojanu, koji nije u struci, ali se sam upustio u avanturu gradnje sopstvene kuće, pa se zahvalio na, kako reče, korisnom štivu iz ove oblasti.
Dragani, koja veoma interesantno opisuje situaciju na gradilištu preko jednog eksperimenta sa majmunima (divno bi bilo kada bi to postavila na blog), nervira se zbog lošeg opšteg stanja u struci, ali i dalje ne može sebe da zamisli ni na jednom drugom mestu (nešto mi govori da nije jedina).
I jedna zajednička zahvalnica za imejlove podrške koji su stigli od: Aleksandra, Miroslave, Edisa, Tamare, Bore, Žarka, Miline i još jedne Dragane.
Autor se zahvaljuje i čitaocima koji komentarišu, a naravno i svima onima koji samo čitaju tekstove.
Kao što već rekosmo – blog je prvenstveno osmišljen kao diskusija na teme u struci, pa i ovog puta autor još jednom poziva svoje čitaoce da se osmele i napišu ponešto iz svog ličnog iskustva. Sad je bar sigurno da nas sa sličnim problemima i razmišljanjima ima u celom regionu (i više nego što se autor nadao). Kad bi mogli da se skupimo na jednom gradilištu, kakva bi to inženjerska sila bila…
Još jednom HVALA svima,
Autor